“Dođe mi da ga gađam flašom kad kaže da mu je dosadna. Reko, konju jedan, imaš sve što ja sanjam…”

Izvinite žene što vam upadam ovdje, iskočilo mi na fejsbuku, vidim da ste normalne i da se ne vrijeđate, pa reko da napišem jer ću da puknem. Nemam kome da kažem, muški to ne kontaju, rekli bi mi da sam poludio ili bi me zajebavali, a meni fakat nije do zajebancije. Stvar je prosta, da prostija ne more bit, a satra me načisto.

Živim u laži ima 10 godina. Nas troje smo ekipa iz srednje. On je moj najbolji jaran, brat moj, odrasli zajedno, a ona je žena zmaj. Od prvog dana kad sam je vidio ja sam se zaledio. Ali jebi ga, on je bio brži on je uletio, ja sam šutio ko mutav i tako je ostalo. Bio sam kum na svadbi, svi se vesele, ja pijem da ne mislim. Gledam ih i mislim se u sebi: Bože što nisam ja? Osjećaš se ko zadnje govno jer izdaješ brata u mislima, a ovamo ga grliš. Al srce ne bira, što kažu. I sad poslije toliko godina ja sam njima kućni inventar. Dođem na ručak, popravljam im po kući šta treba, igram se sa djecom. Djeca me zovu kume ovo, kume ono, vole me ko rođenog. A meni muka. Svaki put kad dođem kući od njih, ko da me neko prebio. Gledam je kako se kreće, kako priča pa se smije, a ne smijem da pisnem. Ona me gleda ko brata. Kaže ti si nam kume jedini pravi prijatelj. Da ona zna šta ja mislim i šta sanjam, otjerala bi me u tri lijepe i ona i on.

Najgore mi je kad sjednemo da popijemo ja i on, pa on krene da kuka. Te smara ga, te zvocala mu,pa se ugojila, ne privlači ga. Dođe mi da ga gađam flašom! Reko bi mu,  Konju jedan, imaš sve što ja sanjam, a ti samo sereš. Al šutim. Šta ću, šutim i naspem rakiju. Prije neki dan bili nešto kod njih u kuhinji, on otišao do wcea, a ona mi stavi ruku na rame i kaže ovako: Hvala ti što si uvijek tu za nas, mnogo nam značiš. Meni se noge odsjekle, htio sam da je zagrlim, da ne puštam ali sam samo promrljao nešto i pobjegao napolje da zapalim. Ne znam žene šta da radim.

Ne mogu više da glumim prijatelja a raspadam se, a ne mogu ni da ih ostavim jer su mi oni sve što imam. Jel imao neko ovakvu situaciju, dal ovo prolazi s vremenom ili da se selim u drugu državu da ih ne gledam? Glupo mi što ovdje pišem, ali lakše mi kad sam negdje izbacio.