,,U menopauzu sam ušla nasilno, preko noći. Fizički sam dobro, ali u glavi je haos. Muž me grli, a ja se odmičem jer se osećam polovna.”

Imam 47 godina i pre dva meseca sam imala histerektomiju. Moralo je hitno jer su miomi su bili ogromni, iskrvarila sam skoro do smrti. Izvadili su sve  i matericu i jajnike. Hirurg je bio prezadovoljan, kaže da je sve super, da su mi spasli glavi i da oporavak teče školski. I fizički, jeste super. Rana je zarasla, ne boli me više ništa, mogu da hodam, da radim. Ali u glavi mi je potpuni haos.

Znam racionalno da imam dvoje dece i da ne bih više rađala svakako, ali taj osećaj, probudila sam se iz anestezije i prvo što sam pomislila je da više nisam žena. Ušla sam u menopauzu preko noći i nasilno. Valunzi me bude pet puta noću, mokra sam od znoja, nervozna sam, plačem ni sama ne znam zašto. Ali gori od hormona je taj osećaj praznine u stomaku. Nije metafora, ja zaista osećam da mi fali deo tela koji me je činio onim što jesam.

Muž je pun razumevanja, pokušava da me zagrli, da me poljubi, a ja se instinktivno odmičem. Volim ga, ali se osećam… ne znam koju reč da upotrebim, kao da sam polovna. Kao da sam oštećena roba. Sramota me je pred njim, iako on nema pojma šta mi je u glavi. Uhvatila sam sebe juče u prodavnici kako stojim ispred police sa ulošcima i kreću mi suze jer shvatam da mi to više nikad neće trebati. Ko normalan plače za menstruacijom? Ali meni je to bio dokaz da sam mlada, da sve funkcioniše. Da li je ovo samo faza dok se hormoni ne smire ili mi treba psiholog? Molim vas, recite mi da li je neka prošla nešto slično ili isto.