,,Čovek koji je mislio da je svet njegov stoji ispred vas u radničkom odelu i priča o prošlosti, dok vi posmatrate svoj život i shvatate koliko ste se spasili.“

Pokušaću da budem što kraća i stvarno bih volela da pročitate ovo do kraja, jer ćete tek tada možda shvatiti zašto sam osetila potrebu da ovo napišem. Imam 48 godina, razvedena sam i imam ćerku od 20 godina. Moja priča počinje u vreme kada je, zapravo, sve i trebalo da počne, sa mojih 17.

Tada sam ušla u vezu sa svojim najboljim prijateljem kog sam poznavala još od osnovne škole. Naši roditelji su bili kućni prijatelji i  svi su nas gledali kao par koji će neminovno završiti zajedno. Tako je i bilo. Postali smo dečko i devojka i ostali smo zajedno sve do naše 25.

Kada to kažem ovako, nekome može zazvučati kao prava romansa, ali istina je, nažalost, bila potpuno drugačija. Bila je to užasno toksična veza. Ja sam mu bila verna od prvog dana, bio je moj prvi dečko, moja prva ljubav i prva osoba sa kojom sam spavala. On je, s druge strane, bio neveran konstantno. Nije to bilo jednom ili dva puta; varao me je toliko često da mi je to, u nekom trenutku, postalo normalno.

Sada, kada se setim sebe iz tog perioda, ne mogu da verujem koliko sam bila opsednuta i koliko sam stvari bila spremna da progutam samo da bih ostala u toj vezi. Čak sam u jednom momentu napustila fakultet i vratila se u naš mali grad, u zabludi da ću ga tako lakše kontrolisati i da će se nešto promeniti. Naravno, ništa se nije promenilo, osim što sam samu sebe unazadila.

Bitno je naglasiti i to da je on tada bio veoma imućan. Njegova porodica je tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih došla do velikog novca, pa je on bio onaj tip muškarca koji veruje da mu je sve dozvoljeno i da pravila za njega ne važe.

A kako je ta veza konačno pukla? Ne mojom hrabrošću, već njegovim suludim potezom koji mi je, u tom trenutku, bio neverovatno olakšanje. Dogovorili smo se da izađemo u grad u subotu uveče. On me je pozvao i rekao da ne može tada, ali da možemo da se vidimo sutra. Kada sam ga pitala šta se desilo, mrtav hladan mi je odgovorio da mora da se veri, jer mu je neka devojka, nazvaćemo je Jasmina, trudna.

Dakle, čovek sa kojim sam provela skoro deset godina mi odlaže viđanje za sutradan jer te večeri pravi veridbu drugoj ženi. Najluđe od svega je to što tada nisam ni zaplakala. Naprotiv, počela sam nekontrolisano da se smejem. Jasno se sećam scene, moji roditelji sede na terasi, ja ulazim i kažem im: „Znate šta ima novo? D. se sutra veri, neka devojka mu je trudna.“ Moji su bili presrećni, jer su znali koliko je ta veza bila pogubna po mene. Verovali ili ne, osetila sam slobodu. Njegov čin je bio moj izlaz.

Ta Jasmina je tada bila devojčica, imala je svega 15 godina kada su se upoznali (on 25). Ne želim da ulazim u moral te situacije niti u to kako je to tada prolazilo kod nas, ali su sačekali da ona napuni 16, njeni roditelji su dali saglasnost, oni su se venčali i tu se naš krug zatvorio.

Ja sam se nakon toga vratila studijama, ali sam upisala drugi fakultet koji mi je više ležao. Otišla sam u Beograd, kasnije upoznala muža, rodila ćerku, a potom se i razvela. Završila sam fakultet, počela da radim ono što volim i vremenom sam se izgradila. Sa 40 godina sam otvorila svoju firmu.

Danas, kada ovo pišem, smešno mi je što sam nekada bila ubeđena da život staje bez njega. Tada mi je to bio kraj sveta, a danas mi je lekcija. O njemu sam godinama slušala razne priče, da je propao, da maltretira ženu, da je u dugovima, problemima sa narkoticima, pa čak i nekim kriminalnim radnjama. Nisam se previše bavila time, jer je moj život krenuo u sasvim drugom smeru.

I onda se desilo ono zbog čega sve ovo i pišem. Nedavno sam kupila stan u inostranstvu. Moj prvi stan van zemlje, na šta sam neizmerno ponosna. Stan ima 117 kvadrata i pola je isplaćeno mojim novcem, dok je pola kredit, ali je moj i obezbediće mi evropske papire. Kada su mi javili da su počeli finalni radovi, otišla sam na gradilište da vidim kako napreduje… i tamo sam videla njega.

Moj bivši dečko, D. bio je jedan od fizičkih radnika na toj zgradi.

U prvom trenutku sam mislila da mi se priviđa, jer moj mozak nije mogao da spoji te dve slike. On me je video i oduševio se kao dete. Krenuo je da me grli pred agentom i predradnikom koji su nas gledali u čudu, dok je on na srpskom i engleskom ponavljao kako sam ja njegova bivša devojka. Kao da je to neka titula kojom se ponosi. Ja sam ostala ukočena, dok drugi nisu mogli da povežu mene sa njim. Ipak, bila sam ljubazna. Pozvao me je na piće, zamolivši predradnika da ga pusti ranije. Pristala sam, verovatno iz šoka i neke ljudske pristojnosti.

Seli smo u obližnji lokal. Ja sam platila piće, jer mi je bilo kristalno jasno da on nema novca. Kroz razgovor sam shvatila da je on mentalno ostao u prošlosti. Priča isključivo o tome kako je nekada bio faca, koliko je novca imao i šta smo sve mogli da budemo. Naravno, krivi društvo, a najviše kuka na svoju bivšu ženu, onu koja je tada bila dete, i nju optužuje što mi nismo ostali zajedno. Gledala sam ga i nisam mogla da verujem, jer ni u jednom trenutku nije rekao da je on kriv. Nije priznao da je on taj koji je varao, birao druge i srušio našu budućnost. Uvek mu je neko drugi bio kriv.

Razmenili smo brojeve i tu počinje bizarna situacija. Povremeno mi šalje poruke, nekada pijan, nekada potpuno nepovezan, pišući kako je ,,Bog mene vratio njemu” i kako smo mi ,,sudbina”. Ja samo pomislim, kakva sudbina, čoveče? Ja sam kupila stan, ti radiš na njemu, i to je jedina istina.

Shvatila sam da mi je ovaj susret bio neophodan da vidim gde bih završila da sam ostala u toj priči. Zato ovo i pišem. Slušam danas devojke i žene kako se slamaju zbog muškaraca koji ih ne poštuju, koji ih varaju i ponižavaju, ubeđene da bez njih ne mogu. Želim da vam kažem: možete. I te kako možete, naročito ako je ta osoba bila loša prema vama. Ja sam zbog njega napustila fakultet i bila opsednuta, a pogledajte gde sam danas.

Ovo nije pametovanje. Ovo je poruka onoj mojoj mlađoj verziji koja se raspadala zbog nekoga ko nije bio vredan ni minuta njenog vremena. Karma zaista postoji. Možda ne dođe sutra, možda ni za deset godina, ali na kraju dođe. I nekada dođe baš ovako, da čovek koji je mislio da je svet njegov stoji ispred vas u radničkom odelu i priča o prošlosti, dok vi posmatrate svoj život i shvatate koliko ste se spasili.