Imam 31 godinu i radim u fabrici u Kragujevcu, na traci. Tu radi i moj muž, tu smo se i upoznali, pa smo se uzeli posle dve godine veze. Imamo sina Stefana, sad ima četri godine.

Ovo što ću da napišem nisam nikad nikom rekla osim doktorki. Nisam ni mami, ni svekrvi, ni kumi. Pišem zato što možda ima još neka žena koja je kao ja, pa da zna da nije sama, jer ja sam mislila da sam sama i da sam najgora majka na svetu.

Stefan se rodio kad sam imala 27 godina. Trudnoća mi je bila dobra, sve normalno, doktorka mi je stalno govorila da je dete super i da nema razloga da se brinem. Porođaj je bio težak, 18 sati sam se mučila i na kraju su mi uradili carski jer je njemu počeo puls da pada. Hvala Bogu, izvukli smo se oboje.

I sad tu kreće moj problem. Kad su mi ga prvi put doneli da ga podojim, ja nisam osetila ništa. Ni ljubav, ni sreću, ni ono što su mi sve žene pričale da će biti, kao kad ga vidiš pa se raspadneš od ljubavi i plačeš i ceo svet ti se okrene. Ja sam ga gledala kao da su mi doneli tuđe dete.

Prvo sam mislila da je to od narkoze. Posle sam mislila da je od umora. Pa sam čekala da prođe.Ali nije prošlo.

Stefan je bio dobra beba. Nije bio ni nešto mnogo težak. Spavao je, jeo, plakao kad treba. Drugarica iz fabrike koja se porodila dva meseca pre mene rekla mi je u prvoj nedelji: ti si najsrećnija žena na svetu, ja tri meseca ne znam šta je san. A ja sam kući plakala u kupatilu, a nisam znala ni što plačem. Mama je dolazila dva sata dnevno. Svekrva isto. Nudile su pomoć i ja sam govorila može, može, a u sebi sam mislila uzmite mi ga, molim vas, uzmite mi ga, ja nisam za ovo.

Muž bi došao s posla, uzeo Stefana u ruke, pričao mu gluposti, smejao se, a beba bi se smejala njemu. Ja sam ih gledala iz kuhinje i mislila, eto, on ga voli. Ja ga ne volim. Ja sam nešto pokvareno.

Nije da ja Stefana nisam htela. Jesam. Htela sam ga celu trudnoću. Pevala sam mu dok je bio u stomaku, kupovala mu stvari, zamišljala kako će da izgleda. Ali kad se rodio, kao da se nešto u meni zatvorilo. Ne znam drugačije da objasnim. Vidim ja njega, znam da je moje dete, ali ništa ne osećam.

Tri meseca sam tako gurala. Mršavila sam jer nisam jela. Dojila sam ga jer su mi rekli da treba, ali meni je to bilo kao neka obaveza, bez osećaja. Muž je počeo da vidi da nešto nije dobro. Pitao me je par puta jel sve u redu, a ja sam govorila samo sam umorna.

Onda je došlo to veče. Stefan je imao tri meseca. Plakao je oko devet uveče i nije hteo da prestane. Muž je bio treća smena. Mama nije mogla da dođe jer mi je tata bio bolestan. Svekrva je bila u Beogradu kod druge ćerke. Ja sama sa njim u stanu, on plače, ja stojim pored kreveca i ne mogu ni da se pomerim. I tad mi je palo na pamet da bi svima bilo lakše da mene nema.

Ne njemu nešto da uradim, nego meni. Da ja odem. Da izađem iz stana, sednem u kola i nestanem. Da se više nikad ne vratim. Mama bi došla, uzela bi ga, svi bi ga voleli kako treba, imao bi normalnu majku, a ne mene ovakvu praznu. Stajala sam pored kreveca i gledala ga kako plače i razmišljala šta da radim. To mi je najgore kad se setim. Beba plače, a majka razmišlja da pobegne od svega.

Onda je Stefan odjednom prestao da plače. Pogledao me onako mali, beo, oči plave, i samo me gledao. Ja sam sela pored kreveca i počela da plačem, da bukvalno jaučem. On je onda opet počeo da plače, valjda se uplašio mene, pa sam ga uzela i plakali smo tako zajedno dok muž nije imao pauzu. Zvala sam ga i jedva sam mu rekla šta se dešava.

Muž je tu noć došao s posla ranije. Sutradan ujutru me je odveo kod doktorke, ali kod psihijatra. Ja nisam htela. Plakala sam u kolima i govorila mu da nisam luda i da neću kod ludaka. 

Doktorka je bila žena oko pedeset godina, mirna, malo punija, sa naočarima. Saslušala me je. Ja sam joj sve rekla. I da ne osećam ništa, i da sam razmišljala da nestanem, i da mislim da sam nenormalna i da ne volim svoje dete.

Ona mi je rekla da to nisam ja, nego bolest. Rekla je da je to postporođajna depresija i da može da se leči.

Ja joj prvo nisam verovala. Mislila sam da me samo teši da ne pravim problem. Ali ona mi je objasnila da se to dešava ženama, da nisam jedina, da nisam loša majka i da mi treba pomoć. Dala mi je lekove i rekla da dolazim na razgovore.

Plakala sam kod nje u ordinaciji jer mi je prvi put neko rekao da nisam samo ja loša. Pila sam lekove sedam meseci. Išla sam kod nje na razgovore svake druge nedelje. Nije bilo odmah bolje. Nije to da popiješ lek pa sutra voliš dete. Išlo je polako. Malo po malo.

Sećam se prvog dana kad sam Stefana uzela iz kreveca i osetila nešto. Ne znam ni šta tačno, nije bilo kao u filmu, nego samo nešto toplo. Kao da mi se nešto u grudima pomerilo. Ja sam plakala ceo dan. Muž se uplašio da mi je opet gore, a ja sam mu rekla nije, prvi put mi je bolje.

Sad Stefan ima četri godine. Sad ga volim toliko da me nekad boli koliko ga volim. Sad mi je žao što sam prve mesece provela tako, ali doktorka mi je rekla da ne smem sebe da jedem zbog toga, jer sam bila bolesna.

Imam i ćerkicu, ima šest meseci. Nju sam volela odmah. Doktorka je znala šta je bilo prvi put, pa smo ovaj put sve pratili od trudnoće. Dala mi je terapiju na vreme i nije mi se ponovilo.

Ovo pišem ženama koje možda sad sede negde i misle da su loše majke jer ne osećaju ono što treba da osećaju. Nemojte da ćutite. Nemojte da čekate da prođe samo. Možda prođe, ali možda i ne prođe, i ne treba da se mučite same.

Postporođajna depresija nije zato što ste loše majke. To je bolest. Kao kad imaš upalu, kao kad imaš pritisak, kao kad te nešto stvarno snađe. Samo se o ovome ćuti jer nas je sramota.Mene je bilo sramota. Mnogo. Ali da me muž nije odveo kod doktorke, ja ne znam šta bi bilo. Onaj dan kad sam stajala pored Stefanovog kreveca, ja sam stvarno bila blizu da odem. Ne znam da li bih otišla, ali bila sam blizu.

Sad kad ga gledam dok spava, ne mogu da verujem da sam nekad mislila da ga ne volim. A nisam ga mrzela. Nisam bila zla. Bila sam bolesna.

I zato pišem ovo. Ako neka žena ovo čita i prepoznaje se, idi kod doktora. Reci mužu, reci mami, reci bilo kome, samo nemoj sama. Nije gotovo. Može da prođe. Samo treba neko da ti pomogne.