U svetu dejtinga, uvek se priča o tome kako pronaći onog pravog, ali niko te ne uči kako da preživiš onog pogrešnog koji u tvojoj glavi izgleda baš kao onaj pravi. Imala sam 27 i bila advokatica sa master diplomom i ćerkom od dve godine, koja je mislila da je previše pametna da bi postala kliše. A onda sam upoznala njega.

Bio je moj klijent. Trideset devet godina, miran glas, uspešna firma i onaj specifičan miris novca i sigurnosti. Nije bilo one ofucane priče „žena me ne razume“. Bio je profesionalan, šarmantan i  zauzet. Trebalo je šest meseci da me pita za večeru, a meni deset sekundi da pomislim kako ću se samo malo zabaviti i otići.

Ostala sam dvanaest godina.

Prve tri godine sam verovala u „razvešću se kad deca porastu“, „kad firma stane na noge“, „kad prođe mamina bolest“. Svaki razlog je bio istinit, ali se nikad nisu poklopili u istoj sekundi. Dok je on živeo svoj život, ja sam živela samo polovinu svog. On je plaćao veći stan, putovali smo gde nas niko ne zna, ali praznike nikad nismo proveli zajedno. Dvanaest godina sam Nove godine čekala sa drugaricom, a rođendan slavila dva dana ranije jer je njegova ćerka rođena dan posle mene. U njegovom telefonu sam bila „Marina Konsultant“, a zvao me je samo sa skrivenog broja.

Moja jedina sigurna adresa bio je moj tata. On me nije osuđivao, ali me je zvao svake nedelje u jedanaest pre podne da pita kako sam. Ti pozivi su bili moj kiseonik.

A onda je tata umro. Srčani udar, iznenada. Moj „on“ je bio u Italiji na skijanju sa ženom. Pisao mi je: drži se i  ako ti nešto treba javi mi, ali znaš da ne mogu sad da se vratim, oprosti.“ Na sahrani sam stajala sama sa ćerkom Anom i osećala se kao najusamljenija žena u gradu ili u ovom slučaju, u svom sopstvenom životu.

Te večeri mi je Ana rekla rečenicu koja je srušila moj krivi toranj od karata: „Mama, ko će tebe sad da zove svake nedelje?“

Shvatila sam da nemam nikog ko me zove samo zato što postojim. Kad se vratio iz Italije sa onim sveže preplanulim licem i dvanaest belih ruža, rekla sam mu: „Nemoj više da dolaziš. Ako ne moraš da budeš na nečijoj sahrani, nemaš pravo ni da budeš na njegovom rođendanu.“ Završila sam napokon i zauvek. 

Tri godine sam bila sama. Četrdeset godina, prazne nedelje, psihoterapeut i tuga. A onda na groblju, na tatin rođendan, srela sam visokog, sedog čoveka sa crvenim karanfilom. Godinu dana ranije izgubio je ženu. Nismo žurili. Pili smo kafe, pričali o gubitku i o tome kako se navika na nekog gradi godinama, a slama u jednom popodnevu. Sad smo zajedno četiri godine. Slavimo Božić, rođendane na pravi datum, nema skrivenih telefona ni lažnih imena.

Dvanaest godina sam mislila da je bolje imati pola muškarca nego nikoga. Istina je da nisam imala ništa, samo lepo upakovano. Ne čekajte da vam neko umre da biste shvatile da je vaše vreme dragoceno. Ne dajte ga nikome na otplate.

Postoji život posle. Samo treba da zatvorite vrata onom koji niste stvarno živele, da bi onaj pravi imao gde da uđe.

Pitala sam se… da li je sloboda ono što osetiš kad konačno prestaneš da čekaš poziv koji nikad neće biti tvoj?