Imam dvadeset osam godina, sina od šest godina, mali frizerski salon na Žarkovu i čoveka koji me voli. Pre šest godina nisam imala ništa od toga. Imala sam samo pozitivan test za trudnoću i oca koji mi je rekao da biram između deteta i kuće.

Iz Kraljeva sam. Tata mi je bio profesor srpskog u srednjoj školi, mama radila u opštini. Imala sam dečka Strahinju, bili smo tri godine zajedno. Svi su mislili da ćemo se uzeti jednog dana, samo kad završimo fakultete.

Ostala sam trudna u trećoj godini. Imala sam dvadeset dve. Rekao mi je da ne paničim, da će doći sutra i da ćemo smisliti nešto. Sutradan mi je rekao mi da se ne ljutim, ali da on to sada ne može. Fakultet, mama bolesna, tata mu rekao da se ne ženi mlad. Rekao mi je da idem kod doktora, da sredim to, da će on da plati.

Ja sam samo sedela i klimala glavom. Nisam znala šta drugo. Otišla sam kod tetke u stan i plakala dva sata. Onda sam zvala kući. Javio se tata. Rekla sam da moram da dođem da pričamo.

Te večeri sam otišla autobusom u Kraljevo. Sedeli smo u devnoj mama, tata i ja. Brat nije bio u, Mama je počela da plače. Tata je ćutao neko vreme, pa mi rekao da imam dva izbora. Ili sutra kod doktora da toga više nema, ili da izađem iz kuće. Pitala sam ga da li se šali. Rekao je da se ne šali. Rekao je da je profesor, da mama radi u opštini, da ceo grad zna našu porodicu i da neće njegova ćerka da rodi kopile pa da pola Kraljeva priča o tome.

Molila sam  ga da me sasluša. On je samo ponavljao isto. Oko tri ujutru sam otišla u svoju sobu i počela da pakujem stvari. Brat je ušao za mnom. Imao je sedamnaest godina. Seo je na krevet i pitao da li stvarno idem, kada sam rekla da idem, dao mi je novčanik. Imao je osam hiljada dinara unutra. Rekao je: vratićeš mi kad možeš. Nikad mu nisam vratila. Nikad me nije ni pitao.

Ujutru sam otišla. Mama mi je na vratima dala kesu sa hranom i plakala. Tata je bio u dvorištu i nije me ispratio. Brat me je bio u školi. Otišla sam u Beograd kod Maše, drugarice iz srednje. Živela je sa još dve devojke i imale su jednu mojicu. Na toj fotelji sam spavala šest meseci. Maša me ništa nije pitala kad sam došla. Samo mi je dala peškir i rekla da spavam, pa ćemo sutra pričati. Ona mi je našla i posao u frizerskom salonu. Prala sam kose, čistila pod, kuvala kafe. Gazda je bio dobar čovek. Kad sam mu rekla da sam trudna, rekao je samo da radim koliko mogu.

Posle nekog vremena je video da imam dobre ruke, pa je počeo pomalo da me uči. Feniranje, farbanje, malo šišanje. Stomak mi je rastao ispod kecelje. Mušterije su pitale kad mi je termin, ja sam govorila u maju, i niko nije pitao gde mi je muž.

Mama me zvala krišom svake nedelje, slala mi je pare preko Maše i male stvari za bebu. Čarapice, kapice, benkice. Tata se nije javio dvanaest meseci. Rodila sam u 9. maja u Beogradu, sama. Maša me je odvezla u bolnicu i čekala osam sati. Sin se rodio uveče, tri kile i sto. Nazvala sam ga Vuk. Strahinja se nikad nije javio.Posle sam čula da se oženio i da ima decu. Moj tata se javio kad je Vuk imao godinu i po dana. Mama mu je za večerom rekla da nije samo loš otac nego i loš deda. Tako mi je posle ispričala. Pozvao me je te večeri. Plakao je pre nego što je išta rekao. Onda je pitao kako se zove. Kad sam rekla Vuk, rekao je da je lepo ime i pitao da li sme da ga upozna.

Danas Vuk ima šest godina i ide u prvi razred. Ide kod babe i dede za raspuste. Tata mu kupuje knjige, bicikle i gluposti koje su preskupe. Nikad mi se nije izvinio rečima, ali jeste na sve druge načine. Ne znam da li je to dovoljno, ali ja sam odlučila da ne živim više u tom danu kad me izbacio.

Imam mali frizerski salon na Žarkovu. Dve stolice, ja i jedna devojka pola radnog vremena. Nije veliko, ali je moje. Imam i Nenada. Upoznala sam ga kod Maše. Znao je odmah da imam dete. Nije mu smetalo. Vuk ga zove Nenad, a jednom ga je slučajno nazvao tata. Kad je to čuo, Nenad se sav raznežio. Bila sam ubeđena da bi zaplako, da je bio sam.  Sad živimo zajedno. Nenad, Vuk i ja. Ne žurimo sa svadbom, dobro nam je i ovako.

Ne pišem ovo da ispadnem jaka. Nisam bila jaka. Bila sam uplašena devojka sa jednom torbom i osam hiljada dinara od brata. Samo nisam mogla da uradim ono što su drugi hteli. Ako neka devojka sad sedi negde sa pozitivnim testom i misli da nema gde, samo da zna da možda ima. Ne vidiš odmah. Ja ga nisam videla. Meni je taj put bila Maša, fotelja u dnevnoj sobi i posao gde sam prala tuđe kose.Nije bio lep početak. Ali je bio početak.