Ova moja ispoest, me steze u grlu ali mislim da je u redu da se objasni. Ovako moju porodicu su cinili otac, majka, brat i ja. A, moja majka je bila  duša od žene. Keva bi mi i srce izvadila da mi zatreba. Zato sam valjda i ispao takav. Navikao da mi se sve završi da uvek neko uskoči, da mi pomogne.  Brat se snašao lepo,  oženio se mlad postao uzoran čovek domaćin. A ja? Ja sam uvek bio onaj što se šlepa.

Kad je keva umrla, sve je otišlo dođavola. Ostao ćale sam u kući, a ja se kao nešto osamostalio. Ma kakvi. Posao bezveze, trošio sam više nego što imamo dugovi prerasli glavu. I jebiga očekivano, nisam imao više da plaćam san, jer nemam ni za kiflu. Morao sam nazad kod ćeleta. Probuam svoj ponos, sodje i stojim pred njegovim vratima ko poslednja beda. Izgužvan, neobrijan, nikakav.

Pozvonim, on otvori i gleda me onim svojim očima, kaze samo zdravi i ništa vise.  Ja mu kažem da sam pukao, da nemam gde dalje i da bih da se vraitim kod njega. namsejem se, onako naivno, što je uvek radilo kod keve. Kapiram  sad će on mene da zagrli, da kaže „ajde unutra, proći će“. Ali on brate mili ništa. Samo stoji na pragu, odmerava me i onda se pomeri u stanu i kaze mi da mogu unutra po njegovim uslovima

Ja ga gledam, ne verujem šta priča. Kakvi sad uslovi? To je i moja kuca, imam pravo na nju i po zakonu, ali sam eto hteo da ispadnem kao fin i da prvo pitam. Krenem unutra, šta me briga za njegove ulove, a on me zuastavi i kao,  prvo moram da plaćam kiriju, a koliko god da zaradim deo dajem njemu.. Kao drugo da sam perem i kuvam, jer mi on nij eposluga i kao treće da imam dve nedelje da najdem bilo kakv posao inače letim napolje.

Još mi izvadi neke sitne pare ko kad sam bio u školi i kao  „Evo ti za doruča u pekari. Vodu piješ iz česme, nemoj da trošiš na sokove, alkohol i nikako na cigarete.  I sve ćeš mi ovo vratiti kad staneš na noge.“

Uđem ja, ali besan ko pas. Mislim se, kakav si ti to otac? Pa ja sam ti sin, u problemu sam, a ti me držiš ko podstanara. Keva se prevrće u grobu, sigurno.

Krenem da tražim posao. Teško ide, niko me neće. Dođem kući, on ćuti. Ja tad imam samo dve fine  kosulje koje nosim  kad je nestobitno, tad sam ih nosao dok sam isao da razim posao. Moram da ih perem, ali umesto da ih ubacim u masinu, on kaze ne moze da se pali masina samo za par svari. I ja sam morao da perem  košulju na ruke u lavabou. U zivotu o nisam radio. Kipao sam od besa, koliko sam se osecao ponizeno.  Skuvam neka jaja, pojedem to sam u kuhinji, on za to vrem eu dnevnoj gleda TV, ni da me pita kako sam, nista ga ne zanima. 

Tako prođe mesec, dva. Nađem ja neki posao, pa posle nađem bolji. Krenem da mu dajem one pare za kiriju, on uzme, ne kaže ni hvala. Ali ja vidim, polako se ispravljam. Počeo sam da pazim na svaki dinar. Naučio sam da se brinem o sebi jer sam znao , ako ja neću, on sigurno neće.

I onda, posle godinu dana, sedimo mi tako u kuhinji. Ja mu vratio odavno onu sitnu kitnu sto mi je dao.  Tad smo već pričaki normalno, mada se nikad nismo doticali moje propasti i njegovih uslova. 

Izvadi nam po pivo, nazdravimo i on mi kaze „Sine, misliš da mi je bilo lako? Srce mi se cepalo svaki put kad te vidim onako nikakvog. Hteo sam sto puta da ti skuvam ručak, da ti dam pare, da te poštedim. Ali nisam smeo.“

Ja ga gledam, ćutim.

„Da sam te tad primio onako kako si hteo i dalje bi bio o isti onaj slabić. Opet bi propao čim mi okreneš leđa. Morao sam da budem takav da bi ti postao čovek. Voleo sam te previše da bih ti dozvolio da propadneš uz moju pomoć.“

Tek sam tad skapirao sve. Keva me volela tako što me štitila od svega, i hvala joj na tome. Ali ćale… on me voleo tako što me pustio da osetim tvrdo. Da me on nije tad naterao da operem tone košulje i zaradim za pekaru ja bih danas verovatno bio na ulici.

Kad me danas neko pita ko me je spasao, ja uvek kažem  da je moj ćale. Onda kad mi je umalo zatvorio vrata pred nosem i rekao „ne“. To mu je bila najveća škola i najveća ljubav. ovo je 10 prica. daj fotku