Ako ste ikada stajale ispred ogledala i pitale se da li je vaše telo zakazalo, ili ako ste sklonile dečije stvari sa vidika jer previše bole, ova ispovest žene iz Mama & Woman zajednice je za vas. Nije reč o medicinskom čudu, već o onom trenutku kada odustajanje postane jedini način da se preživi, a onda se desi – život.

MOJA TAČKA PUCANJA

Želim da podelim ovu priču jer želim da osnažim žene da budu malo nežnije prema sebi onda kada nam se čini da telo nije dovoljno. Podsetite se da život često ima plan koji je veći od naših najvećih strahova. 

Moja borba je trajala sedam godina. Sedam godina merenja temperature, praćenja ovulacije, suza kad vidim negativan test i onog bola u duši svaki put kada bi mi neka prijateljica javila: “Trudna sam”. Želela sam da se radujem zbog njih, a bilo mi je teško unutra.

Sa 38 godina, moj život je bio savršeno organizovan oko nečega što mi je stalno izmicalo. Bila sam stručnjak za protokole, hormone i statistiku. Znala sam šanse za uspeh u svakom koraku, ali ono što nisam znala je kako da ponovo budem JA bez te opsesivne želje za detetom. Suprug i ja smo postali ‘kolege’, a ne par. Razgovori su nam bili nekako tehnički, a intima se skoro ugasila.

Prošle jeseni, nakon treće neuspešne vantelesne oplodnje, sela sam u kuhinju i rekla: “Dosta je.”

Odlučila sam da neću više. Neću više injekcije, neću više iščekivanje poziva iz klinike, neću više nadu koja me svaki put slomi. Spakovala sam sve nalaze u jednu veliku kutiju i gurnula je na dno ormara. Te večeri smo muž i ja prvi put posle dugo vremena pili vino, smejali se i planirali putovanje koje nije uključivalo posetu lekaru.

Počela sam da se vraćam sebi. I bila sam srećna. Upisala sam kurs crtanja jer sam to volela, počela da trčim, vratila se knjigama koje nemaju veze sa roditeljstvom. Mislila sam da sam konačno prihvatila tišinu svog doma. Verovala sam da je moja priča o majčinstvu gotova i da je u redu da budem ‘samo’ JA.

Dva meseca kasnije, na putovanju u Lisabon, osetila sam neobičan umor. Pripisala sam to pešačenju i vinu. Kada mi je ciklus zakasnio, nisam se ni uzbudila. Moje telo je često reagovalo na stres, a mislila sam da su hormoni od prethodnih procesa još uvek u haosu.

Kupila sam test u nekoj maloj apoteci, više da bih ga ‘odradila’ i nastavila sa danom. Uradila sam ga u hotelskom kupatilu, ostavila ga na lavabou i otišla da se pakujem.

Kada sam se vratila da ga bacim, svet se zaustavio. Dve jasne, tamne crte! Sela sam na pod kako se ne bi onesvestila. Bez ikakve najave, one su se pojavile. Izgleda da u trenutku kada sam digla ruke od svega, nešto je odlučilo da mi ipak pruži ruku.

Ali moram da priznam, trudnoća u 39. godini, nakon toliko godina borbe, nije ni malo bila bajka sa reklama. U meni je to bila borba sa novom vrstom straha. Paničila sam pri svakom odlasku u toalet. Plašila sam se svakog ultrazvuka. Plašila sam se da se radujem, jer sam mislila da ću, ako pokažem previše sreće da ureknem ono što sam toliko čekala.

Ali, nedelja za nedeljom, to malo srce je kucalo. Stomak je rastao. Moje telo je pokazivalo sve veću snagu. Shvatila sam da majčinstvo nije došlo onda kada sam ja to planirala, već kada sam konačno pustila kontrolu.

Sada, dok pišem ovo, moja ćerka spava u drugoj sobi. Ima četiri meseca i miriše na nadu.

Moja poruka vama koji ste u toj ‘čekaonici’ života je jednostavna: Čak i ako se čudo ne desi onako kako ste zamislile, vi ste dovoljne. Ponekad je odustajanje od borbe zapravo otvaranje vrata nečemu novom. Nemojte da izgubite svoje JA.

Moj put do majčinstva nije bio lagan, ali je bio moj. I svaka suza imala je smisla onog trenutka kada sam svoju devojčicu prvi put uzela u naručje.

U Mama & Woman zajednici, mi ne brojimo pokušaje, već trenutke podrške. Ako prolaziš kroz težak period, znaj da nisi sama u svojoj tišini. Podeli svoju priču, jer tvoja hrabrost može biti svetionik nekoj drugoj ženi koja se trenutno oseća izgubljeno.