Prenosimo vam ispovest jedne od nas, iz Mama & Woman zajednice, koja je u potrazi za sigurnijim životom u dalekoj Kanadi platila cenu o kojoj se retko piše u brošurama. Njen glas je glas hiljada žena koje svoju tugu nose u tišini tuđih gradova. Prenosimo vam njeno iskustvo, onako kako ga je ona podelila sa nama – bolno, iskreno i bez filtera.
Krv na bijelom snijegu
Znaš, svi su mi pričali o Kanadi kao o obećanoj zemlji. Kazali su “Samo ti idi, tamo je sistem, tamo si čovjek.” I jeste sistem, ne kažem, ali taj sistem nema dušu kad ti se svijet ruši.
Bila sam u petom mjesecu. Damir je radio k’o konj, po cijele dane ga nije bilo, a ja sam bila zatvorena u onom stanu u Edmontonu. Vani minus trideset, ne možeš s djetetom nigdje, a u kući samo onaj suhi vazduh iz radijatora koji ti grebe grlo. U Sarajevu bih imala mamu da mi uskoči, komšinicu s prvog sprata da mi skuva nešto. Ovdje? Ovdje nisam znala ni kako se žena do mene preziva.
Te noći sam osjetila da nešto debelo nije u redu. Neki pritisak, pa krv. Damir na terenu, nema dometa. Ja sama sa trogodišnjim Adnanom. On spava, a ja se grčim na podu kupatila i ne smijem da vrisnem da ga ne prepadnem. Zovem hitnu, a jezik mi se svezao. Sve što sam učila na onim kursevima je isparilo. Samo ponavljam: “I’m bleeding, please, I’m pregnant.”
Došli su brzo, to im se mora priznati. Ali taj osjećaj kad uđeš u bolnicu, a oko tebe sve sterilno, bijelo i hladno… niko te ne gleda u oči. Svi gledaju u papire. Najgore je bilo kad su mi radili ultrazvuk. Ta tišina. Znaš onaj zvuk otkucaja srca, ono tupa-tupa-tupa što čekaš da čuješ? E, toga nije bilo. Doktorka me pogledala onako profesionalno sažaljivo i rekla: “I’m sorry, there’s no heartbeat.”
I to je to. Nema “žao mi je, kćeri”, nema nikog da te zagrli. Samo mi je dala maramicu i rekla da sačekam u hodniku da mi zakažu kiretažu.
Sjedila sam tamo u onoj bolničkoj spavaćici, s nekim groznim čarapama na nogama, dok su pored mene prolazili ljudi i pričali o hokeju, o kafi, o običnim stvarima. Ja sam upravo izgubila dijete, a za njih sam bila samo broj u redu za proceduru. Vratila sam se kući sutradan. Damir me dočekao, blijed k’o krpa, plakao je više od mene. Ali on je morao na posao već u ponedjeljak. Nema kod njih “bolovanja zbog tuge”. Mora se kirija platiti, osamsto dolara za auto, osiguranje…
Ostala sam sama u tom stanu. Gledam u snijeg vani i mislim se ‘’šta ja radim ovdje?’’ Imamo para, imamo dobar auto, imamo sve što u Bosni nismo imali, a ja nemam kome da kažem da mi se vrišti. Moram da budem jaka zbog Adnana, pravim mu doručak, a osjećam se kao da sam od stakla i da ću se svakog trena rasuti po onom laminatu.
Najteže je bilo kad me mama zvala na Viber. Vidim joj lice, sretna, pita “kako je beba, raste li stomak?”. A ja ne mogu da joj kažem. Ne želim da je sjekiram preko ekrana, a ne mogu da joj objasnim tu hladnoću. Tu sam naučila šta je zapravo Kanada. To je zemlja gdje je sve pod konac, ali ako padneš, padaš sam. Nema onog našeg “proći će”, “biće to dobro”. Imaš samo tablete, termin kod terapeuta za tri mjeseca i tišinu koja te guši.
