Ponekad najsrećniji trenuci u životu donesu neočekivanu tamu. Prenosimo vam ispovest majke koja se, umesto sa radošću, suočila sa ravnodušnošću koju nije smela nikome da prizna.
STRANAC U MOM NARUČJU
Svi su mi govorili da će to biti “najlepši dan u mom životu”. A onda se desila stvarnost. Donela sam ga kući, u tu sveže okrečenu sobu koju smo birali mesecima, mirisalo je i na omekšivač i najslađi bebi puder. A ja? Ja sam bila prazna. Gledala sam u to malo biće i nisam osećala ništa osim užasavajućeg straha. Gledala sam ga, gledala i čekala taj čuveni talas ljubavi koji te preplavi, tu silinu o kojoj su mi majka i drugarice pričale. Ali u meni nije bilo ničega.
Svaki njegov plač bio je alarm koji je u meni budio samo neki užasavajući strah. Dok sam mu menjala pelenu, prsti su mi bili hladni i mehanički. Nije bilo pesme, nije bilo tepanja ni smejanja. Samo teška bol jer ja to dete ne prepoznajem, i još strašnija pomisao da i ono ne prepoznaje mene kao majku. Osećala sam se kao posmatrač u sopstvenom telu.
Mesecima sam glumila. Osmehivala bih se gostima, nameštala mu kapicu pred kamerama telefona, a onda bih se, čim odu, zaključala u kupatilo. Zurila bih u bele pločice satima, brojeći ih dok mi mozak ne bi utrnuo. Osećala sam se kao robot koji hrani, presvlači i ljulja, ali moja duša je bila negde drugde. Najgore je bilo pitanje: “Jesi li srećna?” Kako da kažeš da želiš da nestaneš, da pobegneš kroz prozor dok ti dete spava na grudima?
Tek kada sam jednu noć ostala da sedim u mraku kuhinje, nesposobna da se pomerim tri sata dok je on plakao u drugoj sobi, shvatila sam da ovo nije običan umor. Ovo je bila bolest koja mi je ukrala srce. Potražiti pomoć bilo je teže od samog porođaja. Trebalo je priznati da pod mojim krovom ne stanuje „super-mama“ koja sam mislila da ću biti, već slomljena žena. Ali uspela sam. Potražila sam pomoć i izborila se sa tim zlom koje se zove ‘’postporođajna depresija’’.
Danas, dok ga grlim, osećam tu toplinu koja me konačno greje. Ali put do tog običnog, ljudskog zagrljaja vodio je kroz najcrnju šumu koju ljudsko biće može da zamisli.
Svaka tuga je lakša kada se podeli. Ako je i tvoj put do majčinstva bio trnovit, piši nam, jer tvoja priča može biti nečiji spas.
