Često se dešava, skoro preko noći, da stvari koje su činile naš život, kao na primer: kafa sa određenim ljudima, uobičajeni stil oblačenja, muzika koju slušamo, pa čak i način na koji provodimo vikende, postanu nekako tesne. Neudobne. Kao da smo se probudile u tuđoj koži, u cipelama koje žuljaju pri svakom pokušaju da napravimo korak u pravcu stare „sebe“. Prva reakcija većine žena tada je panika. Pitamo se: „Šta mi je? Da li sam depresivna? Gde je nestala ona žena koja je u svemu ovome uživala?“

Ali, nepotrebno sebi stvaramo presiju, jer ta reakcija je samo znak da je naše telo odlučilo da prestane da simulira život koji mu više ne pripada. Sve u nama i na nama se svakodnevno menja. Nervni sistem, hormoni, ćelije, pa čak i naša percepcija sveta nisu isti kao pre godinu dana, pa čak ni kao pre mesec dana. Očekivati od sebe da nam zauvek prija isto, zapravo je zahtev da prestanemo da evoluiramo. Iako se to vrlo često pomeša sa vernošću prema sebi, to je zapravo insistiranje na statičnosti koja u prirodi znači samo jedno – odumiranje. I protiv tog ciklusa ne možemo.

Naša tela su u stanju konstantne rekonfiguracije. Svakih sedam godina, žena je, tehnički gledano, potpuno novo biće na ćelijskom nivou. Ali ta promena, koja nas tera da se osećamo kao stranci u sopstvenom životu, dolazi iz neurološkog kapaciteta.

Stvari koje su nam nekada prijale, prijale su jer je tada naš nervni sistem imao drugačije mehanizme za obradu stresa. Ranije si lakše mogla da tolerišeš buku, površnost i haos jer je tvoj nervni sistem bio podešen na frekvenciju preživljavanja. Ipak, kako sazrevamo, tako sistem počinje da traži više tišine i autentičnosti. Ali nije sve samo u promeni buke spoljašnjeg sveta. Recimo, to što mogu i da ti ne prijaju isprazni razgovori nije znak da si postala asocijalna, već da tvoj mozak više ne želi da troši dragocenu glukozu na sadržaje koji ga ne hrane. Telo više ne želi da kompenzuje energiju koju gubi u odnosima koji su odavno postali puko ponavljanje formi.

„Ono što nazivaš krizom identiteta, tvoja biologija naziva nadogradnjom sistema. Ne pokušavaj da se uguraš nazad u verziju sebe kojoj je istekao rok trajanja.“

Trenutak kada nam „stari život“ postane neudoban je trenutak kada se naša svest proširila izvan trenutnih okolnosti. Tu postoji jedna teška tuga koja prati ovaj proces, jer se osećamo kao da izdajemo ljude i navike koje su nas nekada definisale. Ali ne izdajemo nikoga. Mi samo prestajemo da izdajemo sebe. Pozdravljamo se sa verzijom koja je bila neophodna da bismo preživele određenu fazu života.

Navika da se držimo starih izvora zadovoljstva je zapravo navika lojalnosti mrtvim verzijama nas samih. Ako insistiramo na tome da nam prija nešto što naše telo sada odbacuje, mi vršimo direktno nasilje nad sopstvenom biologijom. To je onaj osećaj težine u stomaku kada kreneš na događaj na koji ti se ne ide, ili kada obučeš nešto u čemu se sada osećaš kao da si u scenskom kostimu, i to za ulogu koju više ne želiš da igraš. Telo samo šalje signal da je taj ugovor istekao.

Kako biologija markira „istek roka trajanja“

Kako se naš unutrašnji rad menja, menja se i filter za spoljašnji svet. Stvari koje su ranije bile neprimetne, sada postaju nepodnošljive. Mirisi, zvuci, energija prostora, pa čak i ljudi…jer naša čula postaju istančanija. To je znak da nervni sistem prelazi iz režima „opstanka“ (gde je morao da toleriše sve da bi preživeo) u režim „izbora“ (gde bira samo ono što je u skladu sa njegovom novom frekvencijom).

Žene često osećaju krivicu jer se plaše da će ih okolina osuditi kao čudne, teške ili preosetljive. Ali, biti „teška“ u ovom kontekstu samo znači imati jasne granice i integritet prema sebi. Ako ti kafa sa nekom osobom više ne prija, to nije uvreda za tu osobu, već znak da taj susret više nije nutritivan za tvoj sistem, i tvoje telo te moli da prestaneš da ga truješ stvarima koje ne može da svari.

Ova promena dolazi iz više delova, a najteži nije u tome što gubiš interesovanja, već u tome što gubiš publiku koja je navikla na tvoju staru, predvidivu verziju. I negoduju tvoju promenu samo iz sopstvenog straha. Ljudi koji su profitirali od tvoje prevelike tolerancije i pristajanja na mrvice, nazvaće tvoju evoluciju „teškim karakterom“. Tvoj nervni sistem će osetiti taj pritisak kao pretnju izopštenjem, ali na sigurnom si, jer ovde se bira sloboda.

Ne dugujemo nikome da ostanemo zaleđene u vremenu samo da bi njima bilo udobno pored nas. Ovde je naš jedini pravi zadatak je da ostanemo budne dok naša stara koža puca i otpada. Ta neudobnost koju osećamo je naša autentičnost koja konačno odbija da bude žrtvovana na oltaru tuđih očekivanja.

Ne trudi se da popraviš ono što više ne radi, već stvori prostor za ono što dolazi. Jer, na kraju, tvoja energija nije valuta kojom plaćaš tuđe odobravanje. Ona je tvoj životni sok. I vreme je da prestaneš da je prosipaš po ljudima i stvarima koji su bili samo scenografija tvojim starim ulogama, i da je usmeriš tamo gde te život zaista zove.