,,Nisam prala kosu 15 dana. Stan je bio deponija. Mrak me je pojeo. Te noći sam odlučila da je kraj. A onda sam na otiraču našla malo, blatnjavo, drhtavo štene. Tu noć nisam skočila. Srećko me je naučio da ponovo živim.”

Ljudi moji, ovo nije priča o tugovanju. Ovo je priča o mraku. O onom pravom, gustom mraku kad ne vidiš prst pred okom. Prije dvije godine, moj život se raspao. Nije se desilo ništa spektakularno loše nije niko umro, nisam se razvela. Samo me je depresija pojela. To je podmukla bolest. Prvo prestaneš izlaziti na kafu. Pa prestaneš odgovarati na poruke. Pa prestaneš da se tuširaš. Došla sam u fazu da nisam prala kosu 15 dana. Stan mi je izgledao kao deponija kutije od pice, prljav veš svuda, spuštene roletne. Izgubila sam posao jer se jednostavno nisam pojavljivala. Nije me bilo briga. I onda te noći, bio je novembar, kiša je lila. Sjedila sam na balkonu, na hladnim pločicama, u prljavoj pidžami. Gledala sam dolje sa četvrtog sprata. U glavi mi je bila samo jedna misao: „Dosta je. Samo jedan korak i gotovo je. Nikome nećeš faliti.” Bila sam mirna i bila sam spremna. Ustala sam i prišla ogradi.

I onda sam čula zvuk. Neko grebanje i tiho cviljenje. Dolazilo je ispred mojih ulaznih vrata. Ne znam zašto, valjda refleks, ali sam otišla da otvorim. Na otiraču je ležalo nešto malo, mokro, blatnjavo. Pas. Neko štene mješanac, izbačeno na kišu. Tresao se kao prut. Rebra su mu se vidjela kroz prorijeđeno krzno. Podigao je glavu i pogledao me. Kunem vam se, u tim očima sam vidjela istu onu tugu koju sam ja osjećala. Vidjela sam da je i on odustao i u tom trenutku, nešto je puklo u meni. Nisam mogla da ga ostavim tu da ugine. Unijela sam ga unutra. Nisam imala hrane za pse. Dala sam mu zadnju hrenovku iz frižidera i malo mlijeka. On je jeo halapljivo, a onda je dopuzao do mene i legao mi na stopala. Zaspao je momentalno. Njegova toplina mi je grijala noge. Tu noć nisam skočila. Nisam mogla, on je bio tu.

Ujutro je počela promjena. Morala sam ustati da ga prošetam. To je značilo da moram obući pantalone. Onda sam shvatila da nemam šta da mu dam da jede. Morala sam otići do prodavnice. To je značilo da se moram umiti i počešljati. Kad smo se vratili, vidjela sam u kakvom svinjcu živim. Nisam htjela da se on još više razboli u toj prljavštini. Uzela sam kesu za smeće i počela bacati. Dan po dan. On me je tjerao da živim. Kad bih legla i počela plakati, on bi došao i lizao mi suze s lica. Bukvalno. Svojim hrapavim jezikom bi mi brisao lice dok se ne nasmijem. Nazvala sam ga Srećko. Nije bilo lako. Išla sam na terapije, pila lijekove. Ali Srećko je bio moj glavni terapeut. On me naučio da je sreća u malim stvarima u mahanju repom kad uđem u sobu, u šetnji po suncu, u tome da si nekome potreban. Danas? Danas radim. Stan mi miriše na omekšivač. Srećko je debeli, sretni pas koji spava na mom krevetu (iako sam rekla da neće nikad). On mi je spasio život te noći. Ja sam mislila da spašavam njega, ali on je spasio mene. Ako se borite s demonima, molim vas, ne odustajte. I ako možete, udomite životinju. Njihova ljubav je jedina na svijetu koja ne traži ništa zauzvrat, a daje sve.

Napomena redakcije: Ako prolazite kroz težak period ili imate crne misli, niste sami. Pozovite Centar za pružanje emotivne podrške i prevenciju suicida „Srce“ na 0800/300-303 (besplatan poziv).