Seti se da društvo ne živi tvoj život, ti si ta koja ima odgovornost prema sebi.

Većina odluka koje žena donosi nastaju u prostoru punom tuđih očekivanja. Ne direktno, jer ipak društvo ne donosi tvoje odluke, ali u velikoj meri oblikuje način na koji ih donosiš. Iako nije u pitanju otvoreni pritisak, opet se negde nameće ono što se podrazumeva: šta je „ispravno“, šta je „normalno“, šta ima smisla, a šta deluje kao rizik. Taj okvir se vremenom toliko usvoji da prestane da se prepoznaje kao spoljašnji i počne da zvuči kao sopstveni glas.

U tom trenutku dolazi do suptilnog pomaka. Odluke više ne polaze iz ličnog osećaja, već prolaze kroz dodatni filter. Ne pitaš se samo šta želiš ili šta osećaš, već i kako će to izgledati, da li je racionalno, da li je „dovoljno dobro“. To je način funkcionisanja u kojem se sopstveno iskustvo stalno proverava kroz pretpostavljeni pogled drugih. I ne mora odmah da deluje kao problem. Naprotiv, često se doživljava kao odgovornost, kao sposobnost da se uzme u obzir šira slika. Ali dugoročno, takav način donošenja odluka menja odnos prema sebi. Jer kada spoljašnji kriterijumi postanu dominantni, unutrašnji signal počinje da slabi. 

Telo tu promenu registruje preciznije nego što to radi svest. Ono ne razume društvene norme, ali vrlo jasno reaguje na usklađenost ili njen izostanak. Kada odluka dolazi iz unutrašnje jasnoće, čak i ako je zahtevna, u telu postoji određena stabilnost. Kada dolazi iz prilagođavanja, u telu ostaje blaga napetost. Kao da nešto nije u potpunosti „leglo“. Ta napetost nije dovoljno jaka da se odmah prepozna kao problem. Ona se pojavljuje kao umor koji nema jasan uzrok, kao osećaj da je tempo stalno malo prebrz, čak i kao tiha frustracija koja nema konkretan povod. Spolja, život izgleda potpuno u redu. I upravo tu nastaje raskorak koji je teško objasniti: sve je kako treba, ali nije kako treba za tebe.

Vremenom se menja i način na koji žena doživljava sebe kao nekoga ko donosi odluke. Umesto da oseća da bira, počinje da oseća da odgovara – na situacije, na očekivanja, na okolnosti koje su već postavljene. Odluke tada više ne deluju kao lični izbor, već kao logičan sled onoga što „ima smisla“. I upravo tu dolazi do najteže stvari – život prestaje da bude nešto što aktivno oblikuješ, i postaje nešto na šta se stalno prilagođavaš.

Zato se u jednom trenutku pojavljuje potreba da se preispita ne samo šta radimo, već odakle radimo. Da li odluke dolaze iz mesta koje prepoznajemo kao svoje, ili iz potrebe da se uklopimo u nešto što već postoji. To je (neophodno) pitanje unutrašnje orijentacije. Društvo može da postavi okvir, ali ne može da živi posledice. Ne oseća napetost odluka koje nisu bile u skladu, ne nosi ritam koji ne odgovara, ne provodi dane u telu koje pokušava da održi ravnotežu između onoga što jeste i onoga što je izabrano.

Zato odgovornost prema sebi nije ideja, već praksa. Ona počinje u trenutku kada prestaneš da tražiš potvrdu za ono što već osećaš kao tačno. Ne zato što će svaka odluka biti laka ili bez posledica, već zato što će barem biti tvoja.

Jer društvo može da ima mišljenje o tvom životu, ali ga ne živi. Ti si jedina koja to radi.