,,Skupljao sam ih tri meseca. Svaki put kad bi se nasmejala, zapisao sam. Kad je počela da čita, plakala je dva sata. Te noći, prvi put posle porođaja, nismo ugasili svetlo u spavaćoj sobi.”

Moja žena 34 god se porodila pre šest meseci. Od tada se bori sa postporođajnom depresijom i slikom o sebi. Stalno stoji pred ogledalom, štipa stomak i plače. Kaže da je groteskna, da je vreća kože i da ne razume kako mogu da je pipnem. Meni se srce cepa. Ja je vidim kao najlepšu ženu na svetu, majku mog deteta. Ali reči ne pomažu. Koliko god joj govorio lepa si ona misli da to govorim samo zato što sam joj muž.

Zato sam pre tri meseca počeo Projekat. Svaki put kad bi uradila nešto slatko, ili kad bi izgledala seksi, ili kad bi se nasmejala onako kako ja volim  ja sam to zapisao na papirić. Napisao sam stvari kao:

• Način na koji ti se nos nabora kad se smeješ bebi.
• Kako izgledaš u onoj staroj sivoj majici dok spavaš.
• Tvoj miris kad izađeš iz tuša.
• Kako si strpljiva kad on plače u 3 ujutru.

Sakupio sam 365 papirića. Stavio sam ih u veliku staklenu teglu. Sad joj je bio rođendan. Bila je loše volje i plakala je jer joj stare farmerke ne stoje. Dao sam joj teglu. Rekao sam joj da joj nisam kupio poklon, nego da su u toj tegli dokazi. Sela je na pod i počela da čita. Prvo jedan, pa drugi… Posle desetog papirića je počela da plače, ali ne onako tužno, nego s olakšanjem. Provela je dva sata čitajući svaki papirić. Na kraju me je zagrlila jače nego ikad pre i rekla da nije znala da je tako volim. Tu noć,  prvi put posle porođaja, nije ugasila svetlo u spavaćoj sobi. Nije se krila. To je moj hepi end.