Pedeset jedna mi je godina. Razvedena sam već petnaest. Imam dvoje odrasle dece koja više nisu sa mnom, sin je u Novom Sadu, oženio se i sad čekam prvo unuče, a ćerka je u Americi, ode pa se vrati, pa opet ode, znate već kako to ide sa mladima danas. Ostala sam sama u stanu i ta tišina mi je s godinama postala najbolja prijateljica.

Razvela sam se kad mi je ćerka imala deset, a sin trinaest godina. Razlozi sad više nisu ni bitni. On je otišao kod neke druge, ja sam ostala sa decom, i to je cela priča. Sve ostalo su samo detalji koji više nikog ne zanimaju, pa ni mene.

Tad mi je bilo trideset šest. Mislila sam, dobro, sad kreće moj drugi život. Verovala sam u one glupe slike iz filmova, kako ću za godinu dana naći novog čoveka, pa ćemo svi zajedno da sedimo za stolom za Novu godinu, muzika svira, deca ga vole, ja srećna… Naravno, život me je brzo demantovao.

Prvih par godina sam bila samo previše umorna. Radila sam, krpila se, borila sa kreditom za stan. Ćerka je od stresa počela opet da mokri u krevet, sin je počeo da pravi probleme u školi. Firme su propadale, ja sam tražila nove poslove u godinama kad te niko ne čeka raširenih ruku. To su bile godine koje se ne pričaju u kafani, one se samo prežive.

Posle su dolazili neki muškarci, ali sve je to bilo nekako… nikako. Jedan kolega, pa jedan poznanik mog brata, pa jedan susret za jednu noć posle kog sam plakala od stida u kupatilu. Ne jer je taj čovek bio loš, nego jer sam shvatila da ja u tom svetu više ne znam da plivam.

I onda je prošla šesta godina. Pa sedma. Pa osma.

I negde usput, ja sam prestala. Jednostavno shvatiš da dve godine nisi pomislila na muškarca. Ne čekaš poruke, ne gledaš ko sedi u kafiću kad uđeš. Prvo me je bilo strah, mislila sam da sam se „pokvarila“. A onda sam shvatila da je to mir. Onaj pravi mir koji žena dobije tek kad prestane da živi za druge.

Naučila sam da živim sama. I baš kad mi niko nije falio, desilo se.

Sin me je zamolio da mu pomognem da očisti tavan u staroj kući njegovog oca, nešto oko nasleđa i prodaje. Bivši muž je već dugo u inostranstvu sa  svojom drugom ženom, pa sam otišla da pomognem detetu. Tamo je radio jedan stolar, da rastavi neke stare ormare. Čovek u farmericama, kosa mu malo osedela na stranu, stoji tamo i radi svoje. Marko se zove.

Drugog dana, dok sam silazila s tavana sva u prašini, on me pita hoću li kafu. Seli smo za stari sto gde sam ja provela dvadeset godina života. Pričali smo možda dvadeset minuta. O kući, o drvetu, o nekim običnim stvarima. On je razveden šest godina, ima ćerku, priaca bez drame i zaljenja. Trećeg dana me je gledao malo duže. Ja onako nikakva, bez šminke, sa sedim izrastkom koji je odavno trebalo da ofarbam. I kaže mi, gledajući u šolju: „Da li biste hteli da odete sa mnom na večeru?“

Ja se okrenem da vidim koga pita. Nije bilo nikog drugog.

Počela sam da se smejem. Kažem mu: „Marko, ja imam pedeset jednu godinu, imam decu stariju nego što si ti bio kad sti se ženio.“ A on kaže: „Znam. Ali tri dana vas gledam kako pijete kafu i kako se smejete sinu, i mislim da bi mi sa vama bilo lepo.“

Pristala sam, ne znam ni sama zašto. Ja sam svaki dan čekala da nešto krene po zlu, da on odustane ili ja. Ali evo, dve godine smo zajedno. Ne živimo zajedno, svako ima svoj stan, on dolazi kod mene par puta nedeljno. Subotom mi donosi kafu u krevet, isto onako mirno kao onog prvog dana u kuhinji.

Moj sin, koji inače ne priča mnogo, rekao mi je jednom: taj čovek te gleda kao da si jedina žena na svetu..  

Ono što sad znam, a što ne umem ćerki da objasnim preko telefona, jeste ovo: žena koja čeka da bude voljena, ona se brzo istroši. Ali žena koja nauči da voli svoju samoću, ona nekako otvori vrata tamo gde se niko nije nadao.

Mislila sam da me niko više neće voleti. I bila sam u pravu deset godina. A onda sam ispala najgluplja na svetu, i svakog dana zahvaljujem Bogu što sam doživela da ne budem u pravu. Desilo se tek kad sam stvarno, ali stvarno, prestala da čekam.