“Ne prepoznajem se u ogledalu i plašim se. Doktorka kaže to su hormoni, a ja mislim da ću odlepiti.”

Ne znam šta mi je. Evo kunem vam se ne znam. Do pre godinu dana sam bila normalna žena, smejala se, išla na posao. Sad ne mogu da se sastavim. Ustanem ujutru sve me boli, zglobovi me bole ko da imam 90 godina, a imam 48. I onda taj znoj. Ljudi moji to nije vrućina, to je kao da gori vatra iznutra, sramota me na poslu, sve mi curi niz leđa, misle da sam prljava, a ja se tuširam tri puta dnevno. I plačem, smo plačem za gluposti. Gledam reklamu za prašak i plačem. Muž viče na mene, kaže da sam postala nemoguća, da sam histerična. Možda i jesam. Ali on ne razume kako je kad ti telo otkazuje poslušnost. Imam osećaj da mi nešto fali u glavi, zaboravljam reči, krenem u sobu ne znam što sam pošla, uplašim se, mislim gotovo je, dobila sam alchajmer. Doktorka kaže to su hormoni, ma kakvi crni hormoni ja mislim da ludim. Najgore mi je što me niko ne razume. Drugarice su mi mlađe, one još jure frajere, a ja bi se samo pokrila ćebetom i spavala godinu dana. Jel ovo prolazi žene? Jel se preživi ovo ili ću ovakva da ostanem do kraja života džangrizava i debela i znojava? Baš sam očajna izvini te na dugačkom postu.