,,Prodala sam krevetac. Bacila vitamine. Otišla sam kod lekara misleći da sam pokupila neki virus, a doktorka mi je pustila zvuk srca. Moj ,,virus“ se zove Sofija.”
Drage moje, ovo pišem dok mi suze kvase tastaturu, ali prvi put posle pet godina, to su suze radosnice. Moja borba je počela pre pet godina. Suprug i ja smo želeli bebu. Mislili smo to je lako, desiće se odmah. Nije se desilo. Posle godinu dana pokušavanja, krenuli smo po lekarima. Dijagnoza me je udarila kao brzi voz: agresivna endometrioza IV stepena, policistični jajnici, insulinska rezistencija. Jedan jajnik su mi morali izvaditi hitno jer je cista pretila da pukne. Ostala sam sa jednim, koji je bio, kako su rekli lenj. Obišli smo sve klinike u zemlji i išli smo i u inostranstvo. Sećam se reči jednog čuvenog profesora u Pragu. Gledao je moje papire, skinuo naočare i rekao: „Gospođo, medicina je napredovala, ali mi nismo bogovi. Vaše jajne ćelije su lošeg kvaliteta, a materica je puna ožiljaka. Šanse su vam statistička greška. Manje od 1%. Da sam na vašem mestu, počeo bih da razmišljam o usvajanju ili donaciji jajnih ćelija. Ne bacajte više novac.”
Izašla sam iz te ordinacije i sela na ivičnjak. Ali isam plakala, bila sam prazna. Osećala sam se kao da sam manje žena. Kao da mi je telo pokvareno. Suprug je bio stena, ali sam ga noću čula kako uzdiše. Potrošili smo ušteđevinu za stan na vantelesne. Bili smo i emotivno bankrotirali. Pre devet meseci, doneli smo odluku. Bila je nedelja ujutru i pili smo kafu u tišini. Rekla sam mu da nemogu više. Ne mogu više da se bodem iglama u stomak. Ne mogu više da čekam onaj prokleti telefonski poziv iz laboratorije koji je uvek negativan i da hoću da živim. On me je zagrlio i rekao da je u redu je. Imamo jedno drugo. To je dovoljno.
Tog dana smo počeli proces „čišćenja”. Prodala sam krevetac koji sam kupila u naletu optimizma pre tri godine. Poklonila sam sestri punu kesu benkica koje sam skupljala. Bacila sam folnu kiselinu, vitamine, tračice za ovulaciju. Rezervisali smo putovanje u Italiju. Kupila sam bocu vina. Počela sam ponovo da pijem kafu. Prestala sam da brojim dane ciklusa. Dva meseca kasnije, u Italiji, počela sam da se osećam loše. Povraćala sam. Mislila sam da je stomačni virus. Ili da sam se otrovala morskim plodovima. Vratili smo se kući, a meni nije bilo bolje. Dve nedelje sam ležala, nisam mogla vodu da zadržim. Bila sam ljuta na svoje telo što me opet izdaje. Otišla sam u dom zdravlja da mi daju infuziju. Doktorka opšte prakse me je pogledala i rekl da za svaki slučaj da uradimo ultrazvuk stomaka, možda je slepo crevo.
Legla sam. Hladan gel na stomak. Ona krene sa sondom i odjednom staje. Gledam je, ona bleda. Pitam: „Šta je? Jel’ tumor? Recite mi, spremna sam.” Ona polako okreće ekran ka meni i kaže drhtavim glasom: „Nije tumor. Jel’ vi čujete ovo?” I pusti zvuk. Tu tup, tu tup, tu tup. Najbrži, najlepši ritam na svetu. Rekla je: „Ovaj vaš stomačni virus je dugačak 3 centimetra i ima srce koje kuca kao sat.”
Onesvestila sam se. Trudnoća je bila visokorizična. Ležala sam 8 meseci u krevetu, nisam smela do toaleta da odem. Primila sam stotine injekcija progesterona. Svaki dan sam se molila, i evo jutros smo izašli iz bolnice. Moj „stomačni virus” se zove Sofija. Ima gustu crnu kosu na tatu i moje oči. Doktori i dalje vrte glavom i kažu da je ovo medicinski nemoguće. Ali dok je držim i mirišem, znam jednu stvar: Kad pustiš kontrolu, kad se predaš, tada se dešavaju čuda. Nemojte nikad da gubite nadu, čak ni kad nauka kaže da je nema.