,,Sin mi je u Belgiju otišao prije osam godina. Otac mu se ponosi, veli da se snašao se naš jedinac, a ne zna ono što ja i kćerka krijemo već dvije godine.”

Ne znam ni kako sam počela ovo da kucam i ne znam hoću li uopšte da pošaljem, ali kćerka mi je pokazala ovaj vaš portal i rekla mi da ovđe žene pišu svašta i niko nikoga ne zna. Pa sam ja sjela i mislim dobro ću probat. Imam 53 godine i živim u Crnoj Gori, a udata sam već 30 godina i muž je penzioner. Bila su nas četvoro đece a sad su ostale dvije kćerke kod kuće, dok sin živi u Belgiji već skoro osam godina a kćerka srednja je otišla za Beograd. Muž je čovjek od stare škole, to ću samo reći i svako ko je odavde zna šta to znači, ima svoje mišljenje o svemu i to mišljenje se ne mijenja lako, i nikad nije ni od koga.

Sin mi je otišao u Belgiju kad je imao 24 godine, prvo na master pa je ostao, našao posao i uredio se. Dolazi jednom godišnje, nekad i dva puta, i svaki put kad dođe ja se radujem ko dijete. Muž ga voli na svoj način, ne pokazuje puno al’ voli, i uvijek kaže “moj sin se snašao tamo” i ponosi se, to mu se vidi u očima. E sad dolazim do onoga zbog čega pišem. Prije dvije godine mlađa kćerka koja ima 19 godina, bila je u njegovoj sobi i tražila neku knjigu mislim, pa nađe  stare brošure što su ostale od pre par godina kad je bio kod kuće. Donese ih meni u kuhinju bleda kao krpa i kaže samo “mama”, pa mi ih pruži i ništa više nije rekla. I ja uzmem i pogledam i vidim da je to neki festival, pišu na flamanskom pa ne razumijemo ni slova, ali ima slika i ima dugine boje svuda. I na jednoj slici, usred te šarene gomile ljudi, stoji moj sin i grli nekog dečka i oboje se smiju.

Ona me gleda, ja gledam nju, i niko ništa nije rekao  par minuta vremena. Posle sam joj rekla “ovo ostaje između nas i to je to”, i ona je samo klimnula glavom i odnijela brošure nazad u sobu i složila ih tačno kako ih je našla, jer je pametna cura. Nikad više nismo pričale o tome direktno, samo jednom je pitala da li sam okej i ja sam rekla jesam i ona je rekla da je i ona,  i to je bio kraj razgovora. A muž ne zna. I ja svaki dan glumim da ne znam. Svaki put kad sin zove, a zove često hvala Bogu, ja pričam s njim normalno. Pitam kako je, kako je na poslu, jel’ jede kako treba, i on priča i smije se. I pitam ima li neku curu i on kaže nema vremena sad za to, i ja kažem “dobro nemoj da žuriš”, i nastavimo razgovor. I on ne zna da ja znam, ili možda zna da znam i ne govori, ne znam, nisam sigurna.

I šta sad. Nisam ljuta, to hoću da kažem prvo.  Ni u jednom trenutku kad sam gledala tu sliku nisam osjetila ljutnju, osjetila sam nešto drugo, kao neki stisak u grudima. Ali ne od srama nego od straha, od onog straha kad znaš da tvoje dijete ima nešto što ne može da kaže svima i da nosi to samo, tamo daleko. Jer on je otišao u Belgiju, to sad vidim drugačije, nije otišao samo zbog škole i posla. I meni je jedino teško to, ne to što je on takav kakav je, nego što on misli da mora da bude daleko da bi bio to. I što ne može da kaže ocu. I što ja ne mogu da mu kažem “znam sine” i da je to to.

Muž ne bi preživio, iskreno vam kažem, ne znam šta bi uradio i ne želim da znam. I možda je to kukavičluk od mene, možda bi trebalo da pritisnem i da se razriješi, ali ja imam 53 godine i znam svog muža 30 godina. Znam da neke stvari ne mogu da se razriješe lako i da bi ta priča pokopala i sina i brak i sve. Pa ćutim. I mladja kćer ćuti. I jedino što znam sigurno je da ću biti tu kad god on odluči da kaže, ako ikad odluči, i da mi je sin najvažniji čovjek na svijetu i da mi je svejedno. I da bih voljela jednom da vidim i tog dečka sa slike jer se moj sin smijao na taj način koji ga nisam viđela da se smije kad je bio ovđe. To je to, hvala što čitate.