“Bila sam ljepotica, imala momka, planirali svadbu… a onda mi je drugarica uz osmijeh srezala krila. Danas radim na roštilju, smrdim na ulje i ne prepoznajem se u ogledalu. Je li moguće da mi je neko stvarno ukrao sreću i svezao život?”
Nemojte me odmah ismijavati jer ja sam ubijeđena da mi je jedna žena ugatala. Da ostanem djevojka i da mi sve ide natraške. Možete Vi reći da je to glupost i da je sve u glavi ali meni se život raspada tačno po tom šablonu.
Bila sam ljepotica. Radila sam u butiku, uvijek sređena top. Od frizura do noktiju. Imala sam momka električara, vrijedan i dobar, već smo pričali o svadbi i stanu. Nije to bilo samo viđanje nego ozbiljna priča. Tad se pojavila moja drugarica bolje rečeno kobajagi drugarica. Ona što se uvijek smije, sve zna i u sve se razumije, u muškarce, karte, gatanje.
Znala mi je kroz smijeh reći da se ja nikad neću udati jer me niko neće trpiti. Meni se tad stisne nešto u stomaku ali joj prećutim. Ali uskoro je meni sve krenulo nizbrdo. Prvo posao jer mi šefica kaže da sam višak, iako sam radila kao konj. Od stresa sam propala. Ne spavaš, plačeš, nejedeš pa se onda odjednom naduješ, podočnjaci, kosa opada. Gledam se u ogledalo i ne prepoznajem se. Bila sam lijepa žena, a sad sam majke mi, grdna.
Kad je otišao posao, počeo je da odlazi i moj dečko. Postao je hladan, stalno u telefonu. Saznam da se dopisuje s tom mojom kobajagi drugaricom. On kaže da umišljam, da sam poludjela. A onda me ona zove i kao treba joj električar da namjesti klimu. Ja budala ga pošaljem. On ode tamo, vrati se drugačiji. Kao da mu je neko mozak okrenuo. Počne nalaziti izgovore da ide opet kod nje te utičnica te ovo te ono. Ona mi šalje poruke zahvaljuje se, a ja dršćem. Sjetim se tada svega što je pričala pre dok smo bile mladje da zna žene što rade sihre i da može svezati čovjeka. Klikne mi u glavi da me je ona sklonila. Sjetim se i soka koji mi je dala da popijem navodno dobar za žene, a poslije mi druga žena kaže da pazim šta pijem kod koga, jer neke uzmu sreću preko kuhane vode.
Otišla sam kod hodže, ne lažem. Nešto mi je učio, rekao da se pazim ljubomore i žena, ali ništa se nije promijenilo. Samo sam ja postala još gora, izludila i u sramoti. On mi kaže da sam opsjednuta, a ja znam da mi nije bilo ovako dok se ona nije uplela. I nije mi trebao hodža da mi kaže, ovaj moj me ostavio zbog nje.
Sad prodajem pljeskavice, smrdim na ulje i gledam sređene cure kako prolaze. Ja sam nekad bila takva, a sad sam sjena. Boli me što ljudi misle da sam propala jer sam slaba, a ja sam sigurna da je neko dirao moj život.
Pitam ovde da ima li još neka žena kojoj se život raspao kao kula od karata čim se neka zla drugarica umiješala? Jeste li se ikada izvukle iz tog osjećaja da vam je neko ukrao sreću? Jer ja više ne znam treba li mi hodža, doktor ili samo neko da mi kaže istinu u lice.