„Pola godine smo živeli zajedno kao par, a da to nikad nismo izgovorili. I najjezivije je što su drugi koji su nas viđali kada bismo išli u nabavku, mislili da smo mi muž i žena.“
Da mi je neko rekao da ću ovako nešto pisati na nekoj ženskoj platformi, rekao bih mu da ću pre da se ubijem. Ali isto tako, da mi je neko rekao da ću živeti ovako kako živim, rekao bih mu isto. I zato pišem, jer ću podeliti svoj teret sa drugim ljudima, a ne samo sa chatbotom.
I hoću odmah da pozdravim brata iz Bosne koji je napisao onu ispovest da je zaljubljen u kumu. Brate, ti si bar zaljubljen i ništa nisi uradio. Ja sam uradio i to me sad jede.
Ja sam inženjer, nisam poeta. Pišem samo tehničke tekstove i izveštaje i ne znam kako će ovo da zvuči. I pravo da vam kažem, nije me ni briga šta će neko misliti posle. Ali ja moram to da izbacim iz sebe. Imam 37 godina. Radim van Srbije od samog početka svoje karijere. Od 2018. sam na Bliskom istoku, u jednoj maloj, lepoj zemlji. Nema ovde puno naših, ali uslovi su dobri, plata dobra i život je miran. Veoma volim svoj život ovde.
Imam starog prijatelja, brata. Upoznali smo se u studentskom domu, studirali smo isti faks, samo druge smerove. Ja sam imao odličnu priliku odmah posle fakulteta da idem preko, a on je ostao u Srbiji da odradi pripravnički i sve kako ide. 2018. godine, kad sam ja došao ovde, on se oženio. Bio sam na svadbi. Čuli bismo se često, ali realno, izgubili smo onaj svakodnevni kontakt jer sam ja na kraju sveta, a on u svom životu.
E sad, on je odličan inženjer, a otkad se oženio sve češće mi je pričao da bi i on voleo da ode iz Srbije. Pogotovo jer mu se sviđalo kako ja živim i jer zna kolika je moja plata. I onda, kada se pojavila odlična prilika za njega ovde, ne u mojoj firmi, nego u jednoj drugoj, odradio sam sve što sam mogao: sredio preporuke, kontakte i dobio je posao.
Plan je bio normalan, on prvo da dođe sam da sredi papire i da se uhoda, pa onda da dođe i njegova žena. Ovde nije kao u Srbiji sve traje pre svega vize, procedure, pa tek onda stan ili kuća. Tu on počne da se nervira, ne zna kakvu kuću ili stan da uzme, da li će to njegovoj ženi da se svidi, i ja mu lepo predložim da dođe kod mene u početku. Ja imam kuću ovde… vilu, nazovite je kako hoćete. Izlaz na more, bazen, velika je i moderna. Kažem mu da budu kod mene dok se ne snađu.
I tako je i bilo. On dođe, živi kod mene, radi, sređuje papire. I posle šest meseci dođe i ona prvi put. On presrećan. Srećan sam i ja kad ga vidim koliko je se uželeo, a i ona je zaista super i fina.
E sad, ono što niko nije znao: ona neće biti tu ni 48 sati, a on će morati da ode. Bukvalno posle manje od dva dana, firma reši da ga pošalje na hitnu intervenciju u vezi sa projektom koji je dobio kad je došao. Kao, deset dana, samo da reši problem jer je ljudski faktor u pitanju i vraća se. I mi smo bili u fazonu: sranje tajming, ali šta ćeš. Neka ona ostane kod mene dok se on ne vrati, ja ću da joj pomognem oko svega. Žena sama u stranoj (arapskoj) zemlji, tek došla, normalno da je neću pustiti samu.
Stvar je samo u tome što je u pitanju bio mart 2020. Jebena korona.
Lockdown kreće. Prvo tamo kod njega, pa onda i kod nas. Granice se zatvaraju. On zaglavljen u Australiji gde dva puta dobije koronu. Bukvalno je bio zaključan i pod nadzorom. I mi smo ovde bili zaključani, ali zamislite ovu sliku: vila na moru, bazen, sve prelepo, a mi unutra kao u kavezu. Nema izlaska, nema društva, nema posla, nema nikog. Samo mir, šum mora, vetar, ali i strah, i dvoje ljudi koji čekaju trećeg da se vrati.
U početku je sve bilo normalno. Ja nju gledam kao njegovu ženu, ona mene kao njegovog prijatelja. Pričamo o njemu, šaljemo mu poruke, ja joj pomažem oko papira, oko grada i svega. Ona je nervozna, plače, fali joj. Ja je smirujem u fazonu biće okej, vratiće se. I sve je nekako ljudski.
Ali kako su prolazile nedelje, počelo je nešto da se menja. Svaki dan zajedno. Doručak, ručak, večera. Terasa, more, sunce, vedre arapske noći, filovi. I alkohol, jer šta ćeš drugo. I počneš da se smeješ na iste šale. I počneš da znaš kad će ko šta da kaže. I počneš da osećaš da ti je taj neko, jebeno tvoj.
I onda se desilo. Jedno veče smo popili više nego što treba. Nije bilo planirano, niti je bilo muvanja, samo u jednom trenutku pređeš liniju i tek posle shvatiš da si prešao. Završili smo u krevetu. Ujutru smo bili šokirani. I prva rečenica je bila da se to više nikad neće ponoviti. Dogovorili smo se kao odrasli ljudi. Kao, desilo se, stres, izolacija, kraj.
Naravno da nije bio kraj. Jer posle toga nisi isti. Jer si i dalje zaključan i jer u tvojoj glavi krene ono najgore “Pa nije to stvarno, to je situacija. To je korona i karantin, plus usamljenost, plus strah.” I onda sebi daš dozvolu još jednom. I još jednom. I tako, umesto da bude greška, postane navika.
Šest meseci on nije mogao da se vrati. Pola godine smo živeli zajedno kao par, a da to nikad nismo izgovorili. I najjezivije je što su drugi koji su nas viđali kada bismo išli u nabavku, mislili da smo mi muž i žena. Nismo se mi ljubili javno ili šta već, ali smo zajedno bili opušteni, kao jedan normalan par. A ništa nije bilo normalno. I onda je stigla vest da se on vraća.I tu nastaje pravi pakao. Ne samo krivica, nego panika. Ona plače, kaže neće moći da ga pogleda u oči. Ja noćima sedim sam napolju, gledam u more i imam osećaj da će mi srce pući i od ljubavi prema njoj i od izdaje prema njemu. On se vrati sav srećan. I naravno, zahvalan meni. Kaže ,,Brate, hvala ti što si bio tu za nju, znam da je bilo teško, znam da si je pazio.” I ja stojim i mislim da mi na čelu piše sve, i da on može da pročita šta sam uradio.
Tad je trebalo da se prekine. Tad je trebalo da se svako vrati na svoje mesto. I mi smo pokušali. Stvarno smo pokušali. Ali se nije prekinulo. Nastavili smo povremeno i sa istom rečenicom svaki put: poslednji put. I sa istim krajem: opet.
Oni su se venčali 2018. Znači, tad su bili tek dve godine u braku kad se sve ovo desilo. Sad je 2025. i mi i dalje postojimo. I ne gledam na nas kao da imamo vezu. Jer ovo nije veza, nego jebeno prokletstvo kojeg ne možeš da se oslobodiš.
I onda na sve dolazi sledeći nivo pakla, deca. On je počeo da insistira da imaju dete, dok ona koči, jer kao još malo da se osiguraju finansijski i te neke ženske fore. A istina je da ona ne može da rodi dete u toj laži. Ne može da pravi porodicu dok živi dupli život i njoj je puklo. Traži od mene da moramo da priznamo, ali ja ne mogu.
Ne mogu jer mi je taj čovek brat. Ne mogu jer ako priznam, ja rušim sve. Njihov brak, njegov život, naš posao, naš život ovde, sve. Ne mogu da zamislim taj trenutak kad on gleda u mene i shvata šta sam mu uradio. Ne mogu.
I zato sam uradio najgoru moguću stvar, pokušao sam da presečem na najgluplji način, tako što ću sebi da napravim drugi život i da na silu nađem zamenu. Nađem neku našu devojku i krenem da se ponašam kao da sam zaljubljen i kao da sam spreman za brak, a istina je da sam samo bežao. U glavi sam imao samo jedno ”Napravi dete, biće ti lakše, preseći ćeš” Znam kako zvuči. Znam. Jebeno odvratno.
I u jednom trenutku sam shvatio da ja nisam samo prevario prijatelja. Ja sam postao čovek koji bi da ”sklepa” dete da bi se spasao. Kao da je dete alat. I tu me je prvi put stvarno bilo sramota sebe.
I sad stojim između tri požara:
- Ako ostanem u ovome sa njom, ubijam prijatelja.
- Ako odem, ubijam nju.
- Ako se ”sklepam” sa drugom ženom, ubijam i nju i sebe, jer je koristim kao bekstvo.
A ona… ona je na ivici. I gleda me kao da sam joj poslednja nada, a ja sam joj, realno, najveći problem.
I ono što je najgore ja to da više ni ne znam da li je to ljubav ili je samo zavisnost. Možda je čak i trauma. Ili to što smo bili zaključani, pa smo postali jedno drugom ventil. A ventil nije ljubav. Ventil je očaj.
I zato pišem ovde. Ne tražim opravdanje. Ne tražim da me neko mazi. Samo hoću da mi neko kaže šta je manje zlo.
Da li priznati sve i srušiti sve? Ili nestati iz njihovog života i nositi to kao kamen zauvek? Ili napraviti još veću glupost i povući u to neku treću osobu, samo da pobegnem?
I još nešto, najviše me plaši to što imam osećaj da je ovo tek početak katastrofe. Jer sad je u igri dete.Mi decu nemamo, a on ih hoće, a ona ne može. A ja sam tu kao bomba koja čeka da neko pritisne.
Eto. Sad sam rekao i napisao. I ne znam da li mi je lakše ili gore. Samo vas molim, ako imate šta da kažete, recite nešto stvarno ono što biste rekli svom bratu da je napravio ovakvu glupost.