,,Od svoje 24. godine guram priču o svom životu koja nije bila moj pravi život. Više ne znam kako to izgleda kad neko kaže istinu o sebi.“ 

Mozda bi trebala pre da pisem u Diskortu ali imam osecaj, da bih i tamo slagala a, kad kazem slagala ne mislim da bih sad nesto izmislila, nego da opet ne bih rekla istinu jer ja vise ne znam kad sam poslednji put bila iskrena jer je postalo normalno da lazem. Imam 54 godine a razvedena sam 10 godina i u ovo celo vreme ja nijednom nisam iskreno odgovorila na pitanje, kako si nego uvek lazem da sam dobro. A nije dobro, i na sve dok pisem ovo ja sam shvatila da ja ne lazem 10 godina, već mnogo duže. Ja od svoje 24te godine guram pricu o svom zivotu koja nije bila moj pravi život, i sad mi se sve to vratilo.

Evo o cemu se radi. Moga muza nisu podnosili i protiv njega su bili svi od prvog dana i moja porodica i prijatelji i onda su  ga prihvatili, samo zato sto sam ja odlucila za njega, i zato sto sam ja uporno pretstavljala i njega i nas kao nesto sto nismo. On je bio druge nacionalnosti i bavio se stvarima koje nisu bile legalne a, kad sam bila mladja, ja sam bila luda za njim i meni je tada sve to bilo uzbudljivo, kao film. Tri godine smo bili zajedno pre nego sto sam ostala trudna a, ja sam tad vec uveliko lagala da je on nesto drugo i da radi nesto drugo i da je nas odnos lep.

Kad sam ostala trudna on je kao poceo da se bavi normalnim stvarima i legalnim, da nema problem sa zakonom. Koliko ja znam nema ni danas ali to ne menja ono sto je najbitnije da je nas brak bio los, i njegov odnos prema meni nije bio dobar, a ni prema deci. Samo sto ja to nisam smela da kazem nikome, nego sam to drzala u sebi i trpela jer sam bila ponosna, i nisam htela da mi neko kaze da su bili u pravu. Nisam htela da ispadnem budala i sad kad vratim film ja mislim da sam se ja cak i udala za njega iz tog inata, da dokazem da sam ja u pravu. On mene nije ni volio i stalno me je varao a ja sam to prosto znala i osecala, i nekad bih provalila da me vara ali bih se pravila luda. On je video rano da cu ja pre da crknem nego da se pozalim na njega i bilo ga je bas briga za mene. Samo sto mi te zene nije doveo kuci i onda se desilo ono sto ja nisam mogla da izglumim do kraja, pa me je sa 44 godine ostavio zbog druge zene i otisao je sa njom. I ostavio mene i decu a, ja sam tad trebala da puknem i da kazem ljudima istinu ali nisam nego sam pocela da lazem jos gore.

Tad sam se napravila da mi nije stalo i kao bas me briga, i da sam prestala ja da ga volim davno. I kao neka je i otisao, a u sebi sam umirala i umirem evo deset godina. Ne idem kod psihijatra jer znam da bi normalan covek otiso ali ja nemam pare za njega a, i kad bih imala ne bih otisla, jer bih morala da kazem istinu, a ja toliko ne umem vise da budem iskrena da mi je lakse da sedim kuci i nevidim nikoga. To mi je to jedini nacin da ne odgovaram na pitanje kako sam, posto ja vise neumem da odgovorim.

Ovo sto sad pisem je prvi put da ja izbacim iz sebe kako jeste, a i to samo zato sto je anonimno i opet imam osecaj da neke stvari nemogu ni ovde da ispisem. I znate zasto je meni toliko tesko? Jer, ja nemogu da poverujem kako je meni moj zivot prosao. Deca su otisla a roditelji nisu zivi pa sam se udaljila od brata i njegove porodice od rodjaka, i  prijatelja nemam jer su svi bili njegovi. Imam jednu komsinicu iz ulaza pored sa njom sam najbolja. Ali lazem sve zivo o sebi i deci, i jedino sto iskreno pricam je ako sam losa sa zdravljem i o politici. A taj moj bivsi muz je srecan jer ima novu zenu i novu decu, i lepo on zivi, a ja sedim i osecam se kao da sam ja ostala u nekom praznom stanu svog zivota. Neznam kako da objasnim. I uhvati me nekad idea da otvorim lazni profil na Facebuku samo da upoznam neke ljude kojima bih mogla da kazem istinu da mi nije dobro ali ne uradim ni to, jer me je sram i jer sam ponosna, i imam taj bolesni osecaj da ako kazem istinu ja cu time priznati da su svi bili u pravu. 

Ne mogu sebi da oprostim i ne mogu da prelomim preko usta, a sto je najgore ja vise ni ne znam kako to izgleda kad neko kaze istinu o sebi. Ne trazim ovde da me neko spasava nego samo hocu da pitam dali ima jos neko ko je toliko navucen da glumi da je dobro, da vise ne ume ni da kaze da nije. I kako se uopste pocne iskreno govoriti posle trideset godina laganja?