,,Hoćeš kod komšinice na kahvu? Moraš se najavit 7 dana prije. Nema onog našeg ,,pristavila sam džezvu, hajde pretrči”

Drage moje žene moram dušu da olakšam jer ću da puknem u ovoj hladnoj tuđini. Svi moji dole u Bosni misle blago meni, kažu uvalila se muž radi u audiju vozi se mečka, kuća ko apoteka. Gledaju slike na fejsbuku, mi na skijanju,pa na moru i zavide. A ne znaju dušo moja da ja ovdje živim ko u samici. Imam sve a nemam ništa. Ovdje ti je bona, sve na termin. Hoćeš kod frizera mora termin, hoćeš kod doktora samo termin, hoćeš komšinici na kahvu, tu se moraš se najavit sedam dana prije. Nema onog našeg “pristavila sam džezvu hajde pretrči”. To mi fali da me bol ubija. Muž radi po vas cijeli dan da bi otplatili kredite. Dođe kući mrtav umoran, samo legne. A ja?? Ja po cijeli dan s djecom u četiri zida. Njemački nabadam nešto sitno sramota me i u prodavnicu da uđem. Djeca mala vrište traže svoje, a ja nemam kome da ih ostavim ni sat vremena da dahnem dušom. Nema nane, nema tetke, nema nikog svog. Sjedim jutros u onoj prelijepoj kuhinji od 8 hiljada eura, pijem kahvu sama i plačem ko kiša. Džaba ti pare džaba ti uređena država kad ti se duša suši 🙁 Dala bi sve ove eure za jedan dan u mojoj mahalici, da sjednem s mojom rajom i da se ispričam ko čovjek. Jel ima još neka naša u tuđini da se ovako osjeća il sam ja ćaknuta što nisam sretna u ovom zlatnom kavezu??