Ako ste ikada izašle sa pregleda sa osećajem da ste pristale na nešto što zapravo niste razumele do kraja, u ovom tekstu ćete pronaći iskustvo iz Mama & Woman zajednice koje mnoge žene prepoznaju tek kasnije.

Porođaj koji je bio isplaniran ali ne i mojom odlukom

Bila sam u devetom mesecu i mislila sam da imam sve pod kontrolom. Išla sam na redovne kontrole, nalazi su sve veme bili uredni, cela trudnoća je prošla bez komplikacija. Nisam bila od onih žena koje sve istražuju unapred, ali sam verovala da je to u redu jer imam doktorku kojoj verujem. Išla sam kod nje od početka i nekako sam se prepustila tom osećaju da ona zna šta radi i da će me voditi kroz sve.

Na jednoj od poslednjih kontrola rekla mi je da ćemo “uskoro završiti trudnoću”. Sećam se da mi ta rečenica tada nije zvučala čudno. Samo sam klimnula glavom, kao okej, valjda tako treba. Rekla je da ćemo zakazati indukciju. Nije me pitala da li želim i nije mi objasnila šta to tačno znači, koje su opcije, zašto baš tada. Samo je izgovorila kao činjenicu. I ja sam prihvatila jer u tom trenutku nisam ni znala da mogu drugačije.

Došla sam tog dana u bolnicu sa torbom, spremna, uzbuđena i uplašena kao i svaka žena pred porođaj. Sve je išlo brzo, procedura, prijem, soba, sve nekako kao po planu koji nisam ni pravila. Kada su počeli bolovi, shvatila sam da ovo nije ono što sam zamišljala. Bili su intenzivniji nego što sam očekivala, brži, bez pauze. Pitala sam sestru da li je to normalno, rekla je “to je od indukcije.” Tek tada sam prvi put zapravo shvatila šta znači to što smo “zakazali”. Porodila sam se, beba je bila dobro, sve je prošlo bez komplikacija i na papiru je to bio “uspešan porođaj” ali meni je ostao neki osećaj koji nisam znala odmah da imenujem.

Tek kasnije, kada sam pričala sa drugim ženama, kada sam počela da čitam i da povezujem stvari, shvatila sam šta me muči. Mučilo me je to što nisam ja donela tu odluku. Nisam bila uključena. Nisam pitala. Nisam ni znala da treba da pitam. Samo sam pratila. I ne kažem da je odluka bila pogrešna, ali znam da nije bila moja. I to je ono što mi je najviše ostalo. Ne bol, ne sam porođaj, nego taj osećaj da sam bila deo nečega što mi se dešava, a ne nečega u čemu učestvujem. Danas, kad razmišljam o tome, volela bih da sam samo jednom pitala “da li imam izbor?”

Ako si se ikada vratila kući i tek tada počela da razmišljaš šta se zapravo desilo na pregledu ili porođaju, nisi jedina. O ovim stvarima se retko priča naglas, ali zato postoje mesta gde možemo da ih podelimo. Ako osećaš da imaš nešto što ti stoji neizgovoreno – podeli sa nama, jer nekoj ženi će značiti da čuje tvoje iskustvo.