Ovo je glas žene koju niko ne pita kako je, jer se podrazumeva da ona “može sve”. Ovaj glas nam stiže od žene iz Mama & Woman zajednice, sa juga Srbije, gde se bol krije kao sramota, a izdržljivost nosi kao orden koji niko ne vidi.

MUKA PREGOLEMA

Tri deteta, a kuća golema, puna promaje i neka težina što ti pritiska grudi čim otvoriš oči. Muž na terenu, ode u Nemačku da zaradi, a ja ostala sama sa svekrvom i svekrom. To ti je sudbina naše žene. 

Mala se razbolela usred noći. Vatra je lomi, četres stepena, dete mi gori u rukama ko žar. Gledam u nju, srce mi se kida, a nemam gde da je ostavim da otrčim do apoteke po lek. Svekar se zatvorio u sobu, pije, ne čuje ni kad vrata lupnu, a svekrva legla, stavila krpu na glavu i kuka kako nju migrena ubiva. Kaže: „Muka mi je, snajke, ne mogu oko da otvorim, ti si mlada, ti ćeš to.“

Mlada sam, kažu. A ja se osećam ko da imam sto godina.

Uzmem dete u naručje, zamotam ga u ono debelo ćebe, onako usijano i nemoćno. Izađem napolje, a vetar brije. Peške, po mraku, niz brdo. Nema kukanje. Kod nas se ne kuka, kod nas se trpi dok ne pukneš, a i kad pukneš, gledaš da to niko ne vidi. Sramota je da te komšije čuju kako je tebi teško.

Išla sam kroz onu pomrčinu, noge mi klecaju, saplićem se o kamenje. Plačem, suze mi vriju niz obraze, ali usta držim čvrsto zatvorena. Ne ispuštam glas. Čak i tamo, u mraku gde me niko ne zna, ja se bojim da ne povredim tu sliku “jake žene”. To je taj život što niko ne priča na kafi. Na kafi se hvalimo čije dete bolje uči i čija je kuća lepša. Niko ne priča za one noći kad si ko zver saterana u ćošak, kad ti dođe da vrištiš iz sve snage, a ne smeš jer će druga deca da se probude, jer će te stara čuje pa će sutra celo selo da zna da “snajka ne može da izdrži”.

Stignem do apoteke, dežurna sestra me gleda čudno, vidi mi oči natečene, vidi dete što gori. Uzmem taj sirup, platim i nazad. Uz brdo, protiv vetra, sa bebom na ramenu.

Kad sam se vratila, kuća ista. Tišina, samo se čuje kako svekar hrče i kako sat na zidu kuca. Niko me ne pita „jesi li stigla“, „kako je mala“. Skuvam čaj, kvasim krpe, sedim pored nje do zore. Gledam u onaj mrak kroz prozor i osećam kako se nešto u meni menja.

To je snaga, kažu ljudi. Velika si ti žena, kažu.

Ja kažem to je muka pregolema što te ispeče ko ciglu pa postaneš ko kamen. Ne osećaš više ni hladno, ni toplo. Ne boli te više kad te svekrva prekorno pogleda, ne raduješ se kad muž pošalje pare. Samo teraš dalje, ko mašina. Postaneš čvrsta spolja, a unutra… unutra je pepeo od ono što je nekad bila vera u lagan život.

Svi vide lepa deca, čista, namirena. Vide ženu što sve stiže, i baštu i kuću. Niko ne vidi tu kamenu ženu što svaku noć leže u krevet i moli se samo da sutra ne bude gore. Jer za bolje, mi ovde i ne znamo da pitamo.

Ako i ti nosiš teret koji niko ne vidi, ako si ikada koračala kroz mrak sa suzama koje niko nije smeo da primeti – podeli to sa nama. Tvoja ispovest je lek za svaku drugu ženu koja trenutno misli da mora da postane kamen da bi preživela.