Prenosimo vam autentičnu priču o bekstvu u slobodu, ispričanu jezikom srca. Snaga žene se često meri onim što je spremna da istrpi, ali prava snaga leži u trenutku kada kaže “dosta”. Ovo je ispovest žene koja je u jednoj noći ostavila sve, osim deteta i sopstvenog dostojanstva.

ŠTO DUŠA IŠTE

Ćutala sam, ćerko, godinama. Ćutala i pokrivala modrice šarenim maramama, da ne vidi selo, da ne sramotim rod. On, moj Dragan, pred svetom gromada od čoveka, a u četiri zida zver. Rakija mu oči popije, pa onda udri po onom što mu je najbliže. A ja, k’o svaka naša žena, mislim proći će, muško je, takva mi sreća.

Al’ kad podiže ruku na moju malu, kad videh onaj strah u njenim očima što treba samo radost da znaju, nešto se u meni prelomi. K’o kad grana pukne pod težak sneg. Te noći, kad zaspa onim pijanim snom, ne uzeh ništa. Samo njenu ruku i krst od majke što mi osta.

Bežasmo kroz šumu, saplićući se, srce mi u grlu kucalo k’o ludo. Ni pare, ni kud ću, ni šta ću. Samo da je spasim. Stigosmo do grada pred zoru. Teška je sloboda kad nemaš ništa, al’ je slađa od onoga leba što mi je bio soljen. Sad radim, čistim, perem, al’ kad uđem u našu sobicu, niko me ne bije i dete mi se smeje. Duša mi se opasuljila, progledala sam.

Vaš glas je vaše najjače oružje. Ako ste skupile hrabrost da okrenete novi list u životu, pošaljite nam svoju priču i ohrabrite one koje još uvek drhte u mraku.