Ako tražite savete, razumevanje ili samo potvrdu da neke situacije koje zvuče nemoguće ipak mogu da se dese, u ovom tekstu ćete pronaći lično iskustvo i snagu iz Mama & Woman zajednice.

Postoje trenuci koji te obeleže zauvek. I ne zato što su lepi nego zato što te nateraju da se zapitaš kako je nešto tako moglo da se desi.

Dva dana sam mislila da držim svoje dete a onda su me pozvali iz bolnice

Imam 32 godine. Dugo sam želela bebu i konačno smo u tome uspeli. Porodila sam se pre tri meseca. Sve je prošlo brzo. Nije bilo komplikacija, samo umor i onaj osećaj neverice da je gotovo. Doneli su mi bebu, stavili je na grudi i rekli “Evo vaše devojčice.”

Plakala sam. Naravno da sam plakala. Gledala sam je i pokušavala da zapamtim svaki detalj. Nos, oči, način na koji se mršti. Sve ono što pretpostavljam da svaka majka u tim prvim trenucima radi. Nisam imala razloga da sumnjam u bilo šta.

Dva dana smo bile u bolnici. Standardno kako to ide, pregledi, sestre, saveti, dolasci i odlasci. Sve u nekom haosu koji ti u tom trenutku deluje normalno. Treći dan smo otišle kući.

Prva noć kod kuće bila je…pa nekako čudna. Ne znam da objasnim. Nije da nisam osećala ništa, ali…nešto mi nije bilo to „moje“. Kao da pokušavam da se povežem, a ne ide odmah. Rekla sam mužu da ne znam zašto, ali da imam osećaj kao da je ne poznajem. On se nasmejao i rekao da je to normalno, da sam još umorna i da će to već doći vremenom. I ja sam pokušala da verujem u to.

Prošao je jedan dan. Pa drugi. I onda mi je zazvonio telefon. Zove me bolnica. Kažu da dođem što pre. Pitam šta se desilo jer mi deluju uznemireno, a oni kažu da će objasniti kad dođem. U tom trenutku sam znala da nešto nije u redu. Došla sam tamo sa bebom u naručju. Uveli su me u kancelariju dvoje ljudi, ozbiljna lica.

I onda rečenica koju nikada neću zaboraviti: “Došlo je do greške. Bebe su zamenjene.” U tom trenutku nisam znala da li da vrištim ili da se smejem. Pogledala sam u bebu koju držim. Dva dana. Dva dana sam mislila da je moja. Pitala sam odmah gde je moja beba? Rekli su da je kod druge porodice.

Sve se desilo brzo posle toga. Papiri, izvinjenja, haos. Majka ovog mog nesuđenog deteta je isto tako bila izgubljena. Zauvek ću pamtiti trenutak kada smo se srele, onako obe zbunjene i besne i tužne…ma haos. Sećam se trenutka kada su mi doneli moje dete. Moje stvarno dete!

Pogledala sam je…i ovaj put sam znala da je moja. Ne znam kako, ali eto znala sam. Uzela sam je u naručje i prvi put sam osetila ono što sam mislila da treba da osetim odmah nakon porođaja, a to je taj neki mir.

Ali zajedno sa tim mirom došla je i jedna druga emocija – krivica. Jer sam dve noći mazila tuđu bebu. Jer sam joj pevala. Jer sam mislila da je moja. I dugo nisam mogla da se oslobodim tog osećaja.

Danas je sve u redu. Tako svi kažu. Ali ja znam da taj osećaj nikada neće potpuno nestati. Jer kad jednom posumnjaš u nešto tako osnovno kao što je trenutak kada ti daju tvoje dete, nešto se u tebi zauvek promeni.

U Mama & Woman zajednici žene dele i ovakva iskustva  ona koja ne mogu da se zaborave. Ako imaš svoju priču, podeli je sa nama. Neke stvari ne možemo promeniti, ali možemo pomoći da ih neko drugi ne prođe sam.